Repriza „Boljeg života“

Originalno zvuče i danas stihovi panonskog genija posle trideset i pet godina. Koliko god likovima i govorom mržnje treća decenija ovog liči na poslednju deceniju prošlog veka, dela i posledice tih dela neodoljivo podsećaju na desetljeće koje je „vetrovima promena“ oduvala crvenu imperiju.

U tom bajkovitom carstvu vladala je institucionalizovana uravnilovka, zatvorski mir suverene radničke klase i orijentalna letargija utemeljena na dokazanom kraju istorije naučnog socijalizma, pobedi proleterske revolucije i večnosti koja je izvojevana u klasnoj borbi.

U tom komunističkom mozaiku arhitektura pokojne Jugoslavije bazirala se na tri stuba – neprikosnovenom autoritetu Josipa Broza, demokratskom centralizmu Saveza komunista i partijskoj pesnici u obliku JNA.

Tito je svoju državničku sagu započeo sa pozicije ministra odbrane i drugog čoveka privremenog saveza kraljevske vlade i NKOJ-a, nakon oslobođenja pokrivao je funkciju predsednika Vlade, a najduže se zadržao na poziciji po kojoj ga pamte svi neizlečivi jugonostalgičari, predsednik republike kojem skupština MOŽE pokloniti mandat bez ograničenja (član 333 Ustava SFRJ).

Hm, ministar odbrane i PPV, pa premijer, pa predsednik, pa doživotni vladar. Svake sličnost je (zlo)namerna.

Što se tiče drugog nosećeg zida države, nekadašnji SKS je obuhvatao 10% opšte populacije, poput današnje vladajuće partije.

Iskustvo je pokazalo da takav džin-mutant može da opstane samo uz tri ispunjena uslova: 1. jak lider oko koga se gradi kult ličnosti  2. nepostojanje konkurencije uz neizostavno nasilje koje taj zadatak zahteva (ono što su bili spiskovi streljanih u posleratnoj Politici, to su danas koloritne naslovnice režimskih tabloida; i tada kao i sada se sudilo u ime naroda, i tada kao i sada su „oslobodioci“ likvidirali kulake/tajkune, i tada kao i sada se sprovodila pravda rulje)  3. međunarodna podrška; svima je jasno da balkanske stabilokratije ne bi mogle da opstanu bez prećutne podrške imeprijalnog centra, koji uz pomoć domaćih guvernera vrši rekolonizaciju Balkana.

Da je SNS samo savremena replika SKS-a potvrđuju i lokalni šerifi koji umesto ili pored ikone drže Vođinu sliku, nose košulje sa njegovim inicijalima ili za revere kače upadljivo velike značke kao stranačke insignije.

Njima, kao i onima koje je narod žigosao nadimkom „komunjare“, članska karta služi kao prečica za ostvarenje ličnih ambicija.

Oni su pravo lice ovog režima – karijerizam umesto ideologije, podobnost umesto sposobnosti, elastična opruga umesto kičme.

Možete ih prepoznati i po licemerju koje nisu mogli da sakriju ni mnogo inteligentniji pripadnici crvene buržoazije, retorika evropska – vladanje azijatsko, srce u Kremlju – novčanik u Briselu.

Oni su kičma, armatura, venozni sistem Vučićeve Srbije. Sa takvima je SSSR krenuo u sanaciju černobiljske katastrofe -najvećim izazovom posle Hirošime, sa takvima se Srbija hvata ukoštac sa korona pandemijom – najvećim izazovom posle španske groznice.

Iznenađuje naše iznenađenje nad činjenicom da je najviše obolelih u institucijama o čijoj bezbednosti brine država i da smo dostigli neprihvatljivo veliki broj zaraženih i preminulih medicinskih radnika.

Odgovor leži u našoj olako prihvaćenoj anomaliji da priučeni mediokriteti zauzmu rukovodeće pozicije u javnim preduzećima, da neostvareni kompleksaši pretvore socijalne i zdravstvene ustanove u partijske regrutne centre za organizaciju predizbornih bazara zdravlja, da politički lešinari uhlebljenje pronalaze u osvajanju visokih državnih pozicija.

Uz takav raspored figura, uz papirnate kulise Srbije u zlatnom dobu, uz politiku koja proizvodi samo fikciju, dugove i narodne neprijatelje moguće je „puniti krčag“ preko trange-frange ekonomiji ili estradne spoljne politike, ali se krčag neminovno razbije kada se masovna iluzija sudari sa prirodom i njenim neprikosnovenim zakonima.

Njih je nemoguće ni ignorisati, ni različito tumačiti, ni po volji Vođe prilagođavati, kao što je to sudbina društvenih zakona u autokratiji.

Da li ste se zapitali zašto u poplavi fakulteta pravnih, ekonomskih organizacionih  itd nauka, nema nijednog medicinskog? Da li bi iko pristao da ga operiše „doktor“ koji je anatomiju položio u Sava centru, farmakologiju u Delta sitiju, internu medicinu preko onlajn testova, a hirurgiju preko Skajpa? Ako takvom riziku ne biste izložili sebe i svoje zdravlje, zašto to radite svojoj državi?

Zašto dozvoljavamo da nju operišu partijski druidi, da sa njom eksperimentišu dokazani plagijatori, da je siluju nekažnjeni zločinci ekskulpirani poslaničkim imunitetima?

Struka daje svoje poslednje trzaje zahvaljujući onima koji su ostali jer ne žele ili ne mogu da odu, onima koje država ponižava minornim platama, onima koji u nemogućim uslovima čine da nemoguće postane moguće, onima koji su se odlučili za Hipokrata, iako će njihove lovorike pokupiti neuništivi i večiti hipokriti.

Ostavljam čitaocima da nagađaju ko će se od profanisanih pulmologa/epidemiologa/virusologa pojaviti na završnom mitingu SNS-a uz predsednikov orden na prsima, a ko će posle dominantno osvojenih izbora osvanuti u nekom od Vladinih kabineta. Ne treba imati dilemu da će na tim izborima cilj opravdati sredstva i da će vlast uloženo poverenje u struku dvostruko naplatiti.

P. S. Kao ljubitelj crnog humora ne mogu a da ne podelim „utešnu“ poruku brižljivih kolega iz Lekarske komore u kojoj me obaveštavaju da će ukoliko obolim od kovida 19 na moj račun leći 30.000 dinara, a da će u slučaju smrtnog ishoda mojoj porodici biti uplaćeno ČAK 100.000 dinara. Ima nešto jeftinije od života u Srbiji, ono što nikada nisam bio spreman da okrenem posle prvog udarca.

Autor je klinički toksikolog, član Glavnog odbora Demokratske stranke