Republika navijača

Politikolog Ivan Krastev dao je jedan kroki političkog ambijenta u Srednjoj Evropi, koji je, držimo, primenjiv i na našu državu, a prema kojem se „republika građana“ preoblikovala u „republiku navijača“. Svakako smo rezervisani prema stavu da je u Srbiji ikada i bila utemeljena „republika građana“, ali on može imati metodološko uputstvo.

Pre proglašenja pandemije korona virusa, bilo je prepoznato da se ideološki inženjering vladajuće grupacije temelji na lojalnosti, nekritičnosti i jednom obliku delatne ostrašćenosti njenih pristalica, po dubini delovanja pomenute grupacije.

Apsurdnost takvog političkog opštenja dobijala je gotovo karikaturalne obrise, gde su se pred političkim navijačima vladajuće grupacije pobuđivale emocije u kojima se kritika vođe doživljavala kao kritika države Srbije, i, gde se sticao utisak da je predsednik Srbije proganjana ličnost sa svom koterijom koju je predvodio. Pojednostavljeno, ova neliberalna grupacija je u autoritarnim liderima od lokala do Vučića tražila rešenja za svekolike državne a ne retko i lične probleme.

Vladajuća grupacija negovala je jedan oblik političkog klijentelizma, kao nužan uslov formiranja navijačke republike, koji je bitno urušavao državu i razarao društvo.

Klijentelizam se da razumeti kao skladno sadejstvo neograničeno pohlepnih i u hijerarhiji viših nosilaca političke moći i podređenih stranačkih aktivista, koji očekuju određene pogodnosti na osnovu svoje lojalnosti i često bestijalnosti u svom ukupnom ponašanju.

Na onoj osnovnoj, lokalnoj ravni, klijenti su nužno lojalni lokalnom šefu stranke, koji je sa svoje strane i sam klijent regionalnom šefu partije kojeg pompezno nazivaju koordinator.

Ovaj poslednji „ima uticaj na sve vidove života svojih klijenata“ i unekoliko postoji da bi iste štitio. O političkom klijentelizmu Mark Abeles lepo iznosi stav, koji se, može primeniti u našim uslovima: „Ta asimetričnost oličena je u razmeni različitih prestacija: klijenti daju svoje glasove, a šef im mora uzvratiti materijalnim dobrima, uslugama i povlasticama.“

Klijenti navijačke republike, na prethodno opisanoj matrici, političko ponašanje sopstvenih predstavnika smatraju i jedino ispravnim, gde je svaki oblik izražavanja kritike pa i sumnje doživljavan kao napad na nešto što je neupitno.

Ali glavni nosioci vladanja kao rukovođenja drugima, imaju i dodatnu upravljačku polugu u vidu izazivanja osećanja straha, i to ne samo kod svojih klijenata već i kod ukupnog građanstva. U navijačkoj republici strah od političkih neistomišljenika bio je i jeste motivisan potrebom očuvanja postejeće asimetrije političke moći i svih privilegija koje sa njom idu.

Celokupan poredak je konstruisan na strahu, i preko toga, veliča se, na nesreću Srbije, oblik lične vlasti koji ne poštuje sopstvene građane i pokazuje otvoreni prezir prema demokratiji.

Primeri proglašenja vanrednog stanja i javno negodovanje povratkom građana Srbije iz inostranstva, najbolja je ilustracija toga. Pandemija korona virusa rezultirala je prirodnim strahom dok je strah od uspostavljenog poretka njoj prethodio.

Sve ovo vreme predsednik Srbije vodio je kampanju pokrivenu borbom protiv pandemije, izazivajući u toj kampanji pomešana osećanja kod svojih pristalica i građanstva Srbije, koja je još Ciceron lepo izrazio: „Nema ničeg prikladnijeg nego kada vas vole i ničeg neprikladnijeg kad vas se boje.“

Scene dodeljivanja medicinske pomoći i objašnjenja lekarima načina njihove primene, groteskna je slika te dihotomije ali i potrebe.

Opozicija je sopstveno političko ponašanje redukovala na personalnu kritiku nosilaca vlasti. Iako su proricanja nezahvalna, ukupnost političkih zbivanja ukazuje na predstojeću izmenu socioekonomskog i sociopolitičkog pejzaža, gde ne mislimo da će doći do sistemskih preobražaja, iako je sistem načet, ali je izvesno da će doći do redistribucije političke i ekonomske moći.

Srbiji kao periferijskoj zemlji kapitalizma ostaje da se pozicionira u okvirima globalne moći ali na temeljima koji neće u njoj poricati legitimitet vlasti, i zato je neophodno buduće izbore održati na najboljim mogućim demokratskim standardima. Ako je to uopšte moguće!?

Autor je doktor političkih nauka