Restitucija se sapliće na svakom koraku

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 LDP je ukazivala na simbolički i stvarni značaj vraćanja oduzete imovine na celokupno srpsko društvo, kao i na moguće loše posledice u vidu novih nepravdi i razočarenja ukoliko je odluka o restituciji samo iznuđen potez i rezultat suštinske neiskrenosti države. Nakon pet godina od donošenja Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, možemo zaključiti da nas vreme nije demantovalo. Ovo je dovoljno dug vremenski period za uočavanje nedostataka samog zakona, kao i koje su teškoće u njegovoj primeni, a da se, nažalost, ništa nije promenilo nabolje što se tiče odnosa države prema ovoj problematici.

Zato možemo s punim pravom da zaključimo – restitucija u Srbiji nije ni uspešna ni pravična. Istina je da se onaj manji deo imovine koji je mogao da se vrati u naturalnom obliku, uz sve moguće birokratske zavrzlame, polako privodi kraju, osim, naravno, poljoprivrednog zemljišta, čije vraćanje su dodatno otežale najnovije Izmene zakona o poljoprivrednom zemljištu. Međutim, sedamdeset godina nakon što je imovina nacionalizovana, deset godina nakon što je njen dobar deo privatizovan, prilično restriktivno finansijsko obeštećenje je i dalje na dugom štapu. Zaključak je da se restituciji ne vidi kraja. Izostale su ključne izmene kao što je supstitucija, odnosno zamena nekretnina, ni ne razmišlja se o usklađivanju odredbi ovog Zakona sa Zakonom o nasleđivanju, kako bi se izjednačio status testamentalnih i zakonskih naslednika bivših vlasnika.

Predug je vremenski period na koji je razvučeno obeštećenje kroz obveznice, a po svemu sudeći visina nadoknade neće preći 30 odsto od procenjene vrednosti oduzete imovine. Privatizovana prethodno nacionalizovana imovina je nepravda, a još je veća nepravda ukoliko je obeštećenje ispod polovine, na rate i to desetak godina. Nepravda je što Republička direkcija za imovinu ima evidenciju za samo 5 odsto državne imovine, kao i to da država svesno žmuri nad zloupotrebama u njenom upravljanju. Dobar primer za to je skandal oko „Diposa'“, a pri tom tvrdo ostaje pri stavu da zamena imovine ne dolazi u obzir. Sve ove nepravde u direktnoj su koliziji sa realno raspoloživim imovinskim sredstvima, dodatno opterećuju republički budžet, a ne doprinose racionalnom trošenju finansijskih sredstava Srbije. Ovakav pristup nepoštovanja prava svojine iz prošlosti nastavlja se u sadašnjosti, najavljuje i za budućnost, čime je stalnost svih promašaja bivših režima zagarantovana.

*Autorka je članica Predsedništva LDP