Retro egzistencija

Da li je to stvarno tako? Da li je sudbina manjinskih etničkih skupina, koje žele sačuvati svoju posebnost, da svoje bivstvovanje baziraju na egzistenciji vremenski pomerenoj za čitavo stoleće?

Nesumljivo da najviše uporišta za posebnost u odnosu na druge pruža folklor, pa bi se insistiranje na njemu, u svakom pojavnom obliku, moglo smatrati racionalnim. U izboru vremena koje treba uzeti za etnički bazno, svakako da je ovaj oprobani recept mnogo bolji od hazarderstva koje bi sa sobom nosilo ugledanje na, primerice, avangardne književne pravce u majčici domovini, kao main stream pravac manjinskog aktivizma.

Verujem da nisam rekao ništa novo i neuobičajeno, konstatacija ne bi sama po sebi imala nikakvu konotaciju spram napredaka zajednice i njenog okruženja, kada ne bi bilo pojave, karakteristične i za naše prostore nakon devedesetih, da se ovaj fenomen prenosi i na politički život. Kod nas postoje stranke bazirane na etničkim principima, koje još uvek nisu uspele da se oslobode balasta da najveći deo njihovog političkog delovanja predstavlja konstatacija – mi smo ti i ti. Sledeća linija političkog programa je obično prazna. Uspešno održavanje na ovako suženom programskom principu moguće je jedino preko kulisa folklora.

Neminovno će jednom, i kod nas, stvari doći na svoje. Nacionalne manjinske grupe će imati svoje nacionalne savete i slične institucije preko kojih će moći artikulisati sve što je neophodno za očuvanje i razvoj identiteta. Za tako nešto potreban je ambijent koji će to uistinu i omogućiti. Koliko smo mi blizu tako nečemu? Svakako da će se to desiti kad se društvo politički profiliše u globalu. Ako bi se decenija posle dvehiljadite mogla opisati kao decenija smirivanja i nameštanja političkog tla u Srbiji, verovatno će nova decenija u političkom smislu biti obeležena političkim profilisanjem i definitivnom stabilizacijom. U takvom ambijentu i manjinske zajednice neće više biti deo problema već deo rešenja. Jasmin Šečić, Subotica