Revidiranje istine kao nastavak zločina

Nakon državne pljačke državnih fondova i imovine stanovništva, „razmene teritorija“ i izgona stotina hiljada ljudi, otvaranja konc-logora i masovnih likvidacija pripadnika drugih nacija, i pojedinačnih smaknuća protivnika i konkurenata iz redova vlastite nacije, 1999. na red su došla i slabo prikrivena masovna ubistva sunarodnika.

Sama odluka Srbije da uđe u rat protiv ostatka čovečanstva 1999. ogolela je potpunu ravnodušnost vojnopolitičke vrhuške za sudbinu lokalnog stanovništva (ko god to bio), a kad se, tokom rata, pokazalo da bi joj civilne žrtve mogle ići u prilog, ta ista vrhuška bez oklevanja je izvršila zločine nad civilima, kako nad albanskim tako i nad srpskim; pri čemu su i jedni i drugi zločini bili sredstva u službi istog makijevalističkog cilja, zadržavanja apsolutne moći nad društvom.

Najmarkantniji primer ratnog zločina protiv vlastitih sunarodnika nesumnjivo je bilo žrtvovanje 16 tehničara Televizije Beograd (RTS), koje su vlada i vojska iz propagandnih razloga ostavili da poginu u najavljenom vazdušnom napadu NATO u noći između 22. i 23. aprila 1999. Nakon istrage koju su vodile porodice žrtava i knjige Zorana Janića Tišina u Aberdarevoj van svake sumnje utvrđene su namera (umišljaj) vlasti da izvrši delo, odnosno dokumentovano je organizovanje samog zločina, pri čemu je, tehnički, ključnu ulogu odigrala Vojska: ona je prekršila svoju obavezu da RTS evakuiše na rezervno mesto rada u skladu sa merom Savezne vlade naređenom odmah po proglašenju ratnog stanja, nije reagovala ni nakon nekoliko direktnih upozorenja NATO i svojih službi da će RTS biti napadnuta kao „legitimna meta“, pa ni onda kada je presrela komunikaciju aviona koji je poleteo na RTS sa njegovom bazom! Rukovodioci RTS-a, koje su posrednici i zapadni novinari – očito radi smanjenja „kolateralne štete“ – takođe blagovremeno upozorili na predstojeći napad, nisu prstom makli, pokazavši potpuno odsustvo samilosti za svoje nesrećne podređene, zbog čega su nakon rata odlikovani.

I ja sam Šarli

Kad je kosovski rat okončan, a zavesa opet spuštena, državni propagandisti upregli su se da izginule tehničare RTS-a proglase za patriote, „medijske rednike“ koji su tobože u jednom „terorističkom aktu NATO pakta“ izgubili život boreći se da upoznaju svet sa srpskom Istinom.

Uspeh te operacije, koju je godinama gorljivo vodila bivša predsednica režimskog Udruženja novinara Srbije (UNS) Ljiljana Smajlović, nesumnjivo bi značio još jedno, ovoga puta moralno ubistvo žrtava sa RTS-a: nakon što je njihovo ostavljanje da poginu poslužilo za dokazivanje da „teroristi NATO masovno ubijaju civile po Srbiji“, oni bi posmrtno bili još jednom upotrebljeni, ovoga puta da dokažu tobožnju suštinsku nevinost vojnopolitičke vrhuške za ulazak u rat sa „teroristima NATO“ (iako je to zapravo bio rat sa civilizovanim svetom).

Ta perverzna namera, da žrtve posthumno pruže alibi svojim ubicama, ne samo za taj, nego i za druge zločine, postala je potpuno jasna na prelazu 2015. u 2016, nakon ubistva satiričara „Šarli ebdoa“ u Parizu. Srpski državni propagandisti pokrenuli su međunarodnu ofanzivu da dokažu da su žrtve u Parizu i Beogradu tobože iste, dok se bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović drao „I ja sam ‘Šarli'“ (Je suis Charlie).

Jer, glasilo je rezonovanje, u oba slučaja u pitanju su novinari (ako ne baš novinari a ono „medijski radnici“), to jest borci za istinu a protiv „jednoumlja“. Napad na medisjke kuće u principu nije dozvoljen, pa su i jedne i druge ubili „teroristi“, pa su dakle, nasuprot tim teroristima, Miloševićeva vlada, njegovi generali i akademici nevini kao jaganjci božji, ne samo za masovno ubisto na RTS – nego i za sve druge zločine („koji uostalom nisu ni dokazani“).

Podvig porodica žrtava

Odgovor porodica žrtava, pre svega njihovog predvodnika gđe Žanke Stojanović, ostaće, međutim, usamljeni ali vrlo visoki primer građanske kuraži, morala i pameti. Ne dozvolivši da se jadne žrtve zločinačke države Srbije proglase sa propagandne heroje, porodice su pokrenule vlastitu istragu okolnosti zločina, prikupile dokaze i utvrdile ključne krivce, što je čin bez presedana u današnjoj Srbiji.

Zatim su mobilisale javno mnjenje i postigle da Miloševićev direktor RTS-a Milanović, jedan od saučesnika u ubistvu radnika te institucije, bude osuđen na 10 godina. On je jedini pripadnik Miloševićeve vrhuške koga je Republika Srbija ikada osudila za bilo koji zločin.

Podvig porodica žrtava utoliko je veći što su u svojoj borbi za istinu (za istinu o Srbiji), bili i ostali suštinski usamljeni. Kritički intelektualci, a pogotovu nevladine organizacije, potpisivali su peticije koje bi porodice inicirale, i govorili u prilog njihove stvari u javnosti, ali se sve na tome i završavalo. Porodice nikada nisu dobile sistematsku pravnu i institucionalnu pomoć, iza njih nije stala čvrsto, dugoročno, sistematski i konkretno – sa sredstvima, programima i osobljem – nijedna nevladina organizacija, a demokratski političari su se uglavnom uzdržavali od teme „zločin na RTS-u“.

A kada su tokom dvehiljaditih inicirale okupljanje svih porodica žrtava državnih zločina, ne bi li nastupili kao front, oko njih je nastao muk, koji zapravo traje do danas. U takvim okolnostima Specijalno tužilaštvo moglo je bez buke u javnosti da se oglasi nenadležnim, a Republičko javno tužilaštvo da „zamrzne istragu“, to jest da prekrši Ustav i da prikrije materijalne dokaze o neposrednoj krivici Vojske i drugih državnih institucija Srbije za ubistvo tehničara RTS-a.

RTS i UNS su prošle godine, na godišnjicu ubistva tehničara RTS-a, pred zamuklim javnim mnjenjem organizovali međunarodnu revizionističku konferenciju, tražeći da svetska federacija novinara uvrsti imena „medijskih radnika RTS-a“ na spomen-ploču novinara koji su izgubili život obavljajući svoju dužnost. Zatim je objavljena i knjiga Milorada Komrakova o „njegovoj istini“ o bombardovanju RTS-a, na koju takođe niko nije imao ništa da primeti.

Prvobitni greh

Uzroci koji stoje iza činjenice da nevladine organizacije zapravo nisu znale šta da započnu sa slučajem RTS i sa porodicama žrtava, digavši na kraju ruke od svega, ne mogu se pripisati samo uobičajenoj površnosti tih organizacija i srpskog javnog mnjenja u celini, koji danas skaču na jednu, sutra na drugu temu, a preksutra se ne sećaju više ničega, jer se u tom obilju svega i svačega i one kapitalne činjenice u međuvremenu gube, postajući jednako obične, takoreći normalne.

„Zločini kao što su opsada Vukovara i genocid u Srebrenici neodvojivi su od zločina koje je Miloševićev režim počinio protiv građana sopstvene zemlje. Ko su pobednici, a ko su gubitnici u ovim i u drugim ratovima u Srbiji i u njenom okruženju? Da li se linije pobede i poraza u ovim zločinima podudaraju s nacionalnim granicama? Najveća greška haškog tribunala, greška istorijskih razmera, jeste što je ove zločine razdvojio jedne od drugih, da bi one potonje izbrisao“, primećuje Branislav Jakovljević, profesor Njujorškog univerziteta („Forsiranje toka s(a)vesti: Rečna putovanja Petera Handkea“, Peščanik, 18. I 2020)

Kao što to pokazuje ishod „Programa REKOM“, i nevladin sektor Srbije „potiskuje iz vidnog polja rat koji je srpski režim pod Miloševićem vodio protiv sopstvenih građana“. („Za razliku od ratova koje je vodio u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, Milošević je u ovom ratu pobedio“, primećuje prof. Jakovljević). Ta sklonost, da previdi taj unutrašnji rat, tu ključnu borbu za moć, bila je, međutim, imanentna inteligenciji jugoslovenskih zemalja, a srpskoj pogotovu. Kada se Savez komunista Jugoslavije transformisao u nekoliko nacional-šovinističkih partija, preko noći zamenivši komunističkiu ideologiju nacionalističkom, kritički intelektualci su su jednostavno okrenuli nacionalizmu kao svom glavnom protivniku, propustivši da razobliče karakter te podmetačine koja je omogućila dubokoj državi da zauzme sve položaje na političkom spektru, fingirajući svaki od njih, od levice do desnice, a nemajući, zapravo, baš nikakvu ideologiju. Jedina „ideologija“ bila je kako opljačkati društveno bogatstvo i zadržati što više moći, po bilo koju cenu.

U toj nespremnosti da ide do kraja, kako u saznanju, tako u stvarnosti, leži tajna jalovosti srpske inteligencije, njene izolovanosti od naroda, od snaga koje bi mogle da izvedu promene. Radi se o odnosu prećutnog, ali vrlo dubokog nepoverenja, koje je – treba li reći – sasvim opravdano.

Porodice žrtava sa RTS-a tačno pre 21 godinu postavile su pitanje „Zašto?“, i u međuvremenu su odavno našle odgovor, koji danas u Srbiji nažalost nema ko da čuje.

Istovremeno, srpska inteligencija stoji fascinirana i nemoćna pred Vučićevim „apsolutizmom“, kao što je juče galamila protiv Koštuničine „vlasnosti“, nemajući ni hrabrosti ni sposobnosti da valjano postavi svoja pitanja „Ko?“ i „Zašto?“ i da na njih ljudski odgovori.