Revolucija obojena u plavo od vedrine duha: Dnevnik dr Ilije Batasa Bjelića

Ne postoji zamena za prirodnu inteligenciju čoveka, lekara, jer on razume suštinu, dok elektronska mašina koju zovemo računar otvara i zatvara neke prozore i ispunjava neku birokratsku formu. U podne je blokada Žeželjevog mosta u Titelu. Naravno idem sa komšijama da ih podržimo i da vratim knjige u njihovu biblioteku. Popodne mi prolazi uz izveštaj kolega eksperata koji su još uvek u Srbiji i onih koji su na žalost u inostranstvu pokušavajući da razumemo zašto nema više kupaca-proizvođača električne energije i šta nas koči.

Subota 8. februar

Noć je bila vedra, dan je sunčan a i Košava neumoljivo „šiša“ po Banatu. Dobro je za vetroelektrane i jedrenje, ali nije lako zadržati šešir na glavi. Još nekako je i moguće u selu, ali ako se izađe van u atar, jako teško, jer su vetro-zaštitni pojasevi odavno posečeni za ogrev. Ogrevno drvo je skupo u Vojvodini zbog prevoza. Za već osiromašena domaćinstva sve je veliki trošak. Mladi su uglavnom otišli, ali ima onih koji su ostali i koji se veoma trude, rade puno i preko norme. Zato još ponešto funkcioniše na entuzijazmu kako reče prof. Dubravka Stojanović. Studenti su nas podsetili da to što radimo a ne moramo nije bilo uzalud. Mali poljoprivrednici su uklješteni pritiskom cena odozdo i odozgo, u vrlo tankoj margini, praktično svakodnevno u neizvesnosti. Pčelari mi pričaju da su izgubili godinu zbog pretoplog leta, a broj zazimljenih legla prenosi gubitak i na sledeću. Tešim ih da je to samo par godina, ali da će na duže staze sigurno biti prilike da se gubitak nadoknadi. To je pogled izbliza, ali postoji i perspektiva, iz ravnog Banata dobro se vidi i Beograd i Srbija. Za sreću nam malo treba, a to nije fabrika koja nas truje, ni hladna škola, ni slabo opremljena ambulanta, ni žuta voda iz vodovoda, ni loš prevoz, a ni premijeri koji dolaze u naše selo da nam objašnjavaju kako da rešavamo problem nataliteta, šta je porodica i čija su deca.
Nedelja 9. februar

Košava ne prestaje, u nekim satima zaustavlja se i Dunav u hidroelektrani Đerdap. Za ljude bez tehničkih znanja teško je zamisliti da je moguće „ukrotiti“ ove vremenski varijabilne izvore energije. Stalno zamišljam naš energetski sistem bez fosilnih goriva. Samo mali deo zrenjaninskog i novobečejskog atara kaže studija kolega sa Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU bio bi dovoljan za godišnju količinu električne energije, ali ostaje nam da je „ukrotimo“. Komšije iz Opova dolaze da vide fotonaponsku elektranu i da im najpre kratko pojasnim tehničke i ekonomske aspekte pre nego što se upuste u za njih veliki korak. Cena koja mora biti prihvatljiva za obe strane, inače energetska tranzicija u Srbiji neće krenuti tj. i dalje ćemo zaostajati. Popodne je skup u velikom Zrenjaninu, na delu koji zovu Bagljaš. LJudi tu žive u zgradama, sa puno prostora unaokolo, staza za trčanje, parkinga, zelenila, neba i vazduha, ali ne previše posla. Deluje kao savršeno mesto za ekonomski težak život. Do mene je u šetnji „komšija“ koji je morao po posao u Nemačku. Slušamo međunarodnu studentsku himnu (Gaudeamus Igitur) i sve deluje pomalo svečano. Srećem profesore sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu koji žive u Zrenjaninu i verujem da će jednog dana krenuti i Banatski voz, ali ne onaj Mladena Markova. Jer pruge i vozovi su energetski efikasniji prevoz od puteva i ličnih automobila, da ne spominjem uvoz fosilnih goriva. Na televiziji ništa o veličanstvenom protestu, ali reciklira se vest da će Zrenjanin dobiti vodu, ne dakle autoput, i ne fabriku guma zbog nezadrživog napretka u pogledu pređene kilometraže.

Ponedeljak 10. februar

Nakon skoro tri godine invazije na Ukrajinu, Srbija počinje da plaća cenu zavisnosti od uvoznih fosilnih goriva u smislu neizvesnosti snabdevanja. U podne govorim na skupu pred više od 70 građana, nekada sreskog centra i opštine, a trenutno sela Perlez. Prvo ćutimo 15 minuta, jer je 15 ljudi poginulo zbog jedne proste stvari koja se znanjem i odgovornošću lako mogla sprečiti. Jer znanjem i odgovornošću ne zidaju se nadstrešnice koje padaju, već nova i bolja Srbija. Znanjem koje će ostati i kada prođe školska godina i kada će mastilo kojim je upisana ocena izbledeti. Znanjem i odgovornošću koje nosite u sebi, koje je izvan knjiga, i koje vam više niko nikada neće moći oduzeti. Ne samo znanje sa školskog časa, već znanje da ste kao svestan čovek vi odgovorni ako propadne jedno selo, a selo po selo i Srbija. Propušteno formalno obrazovanje se može nadoknaditi, ali oni koji su uzalud poginuli nikada neće moći da nadoknade svoje živote. NJihovi životi su stali i neće moći da ih nastave jer su obrisani neznanjem i neodgovornošću. Neki kojima knjige ne trebaju obrisali bi braćo Dositeja Obradovića iz Čakova, ali imamo u Narodnom muzeju njegov portret, srećom rodio se Arsenije Teodorović iz Perleza, iz Banata.

Utorak 11. februar

Javlja mi kolega iz Energetske zadruge Sunčani krovovi da je ekipa iz Elektrodistribucije konačno postavila digitalnog brojilo i modem za daljinsko očitavanje, i da će još jedno domaćinstvo u Borči postati kupac-proizvođač električne energije i to zadružni. Svaki mali uspeh je radost, a svaki neuspeh mali pred velikim uspehom koji će neminovno proisteći iz napornog rada. Popodne provodim u parku koji je renoviran i pitam se koliko je zvanično koštalo ovo malo zadovoljstvo za decu iz Perleza. Imam večernji intervju za potrebe projekta nemačkog društva za međunarodnu saradnju oko inovacija u energetici i trudim se da se setim svega što bi im moglo biti od koristi mada nažalost i ne vidim puno formalnih prilika.

Sreda 12. februar

Svi naučni radnici u Srbiji susreću se sa izborom u naučna zvanja, čitaju propise, pišu molbe, izveštavaju o svojim rezultatima, čekaju sednice naučnih veća u njihovim institutima na kojima će se odlučivati da li zadovoljavaju uslove za napredovanje u karijeri i prelazak u više zvanje pa tako i ja. Godine nedovoljnog ulaganja u nauku čine da u poređenju sa kolegama iz EU nemamo ni približne laboratorijske i finansijske uslove. Pitam se kako bi sve izgledalo da za nauku izdvajamo makar 1% od godišnjeg budžeta Srbije, a kamoli EU proseka. Kako ubediti sledećeg ministra finansija da je bolje ulagati u nauku i povećavati znanje, nego u beton, asfalt? U podne sam ispred Rektorata sa studentima. Profesor sa Fizičkog fakulteta i meteorolog kaže da neće biti toplo studentima na maršu za Kragujevac, ali zar postoji lak, jednostavan, jeftin i brz put do slave. Ali biće vedro usput! Možda je ipak obojena revolucija u crveno od krvi po asfaltu, u belo od mladalačnog poštenja, u plavo od vedrine duha?

Četvrtak 13. februar

Juče je uhapšen bivši direktor Elektroprivrede Srbije ali je iznos za koji se tereti oko deset puta manji nego u optužnici tužiteljke Savović. Iznos je oko hiljadu puta manji nego potvrđeni godišnji gubici nastali nakon havarijskog uvoza električne energije i uvoza uglja prekookeanskim rutama. Izračunao sam da su gubici sprovođenja pogrešne energetske politike u Srbiji, i bez havarija, nekoliko puta veći, odnosno nekoliko milijardi evra godišnje. Jedan nivo je borba protiv korupcije, a drugi je borba protiv neznanja pri odlučivanju o važnim pitanjima energetike. Tek danas košava izgleda slabi jer se smanjuje razlika u vazdušnom pritisku između Karpata i Jadranskog mora. Moraće da se spali više uglja. Dokle više?

Autor je naučni saradnik na na Institutu tehničkih nauka SANU, jedan od organizatora protesta u banatskom selu Perlez

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.