foto (BETAPHOTO/Biljana Ljubisavljević)Poezija nam često krasi istinu lepotom i smislom. Tako ću večeras i početi. Stihovima dvojice naših istinskih pesnika.
Branko Miljković
ODBRANA ZEMLJE
U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje
Vasko Popa
BRANIM
Ne dam
Ovo sunca u očima
Ne dam
Ovo hleba na dlanu
GAUDEAMUS IGITUR – RADUJMO SE ZATO
Pevajmo ovu našu studentsku himnu – zato
Hvala koleginice i kolege što dragocene trenutke vaših života vaše borbe delite sa mnom. Ove dane ćete pamtiti dokle god ste živi. Sutra, kada prođu godine, pustićete suzu, kada vas niko ne vidi. Suzu nežnosti zbog plemenitog dela koje činite ovih dana i za vas i za nas.
I da vam odmah kažem: ja ovde nisam gost. Pripadam prvoj generaciji studenata ovog fakulteta i – volim ga jednako kao i vi.
U ljubavi prema ovom plemenitom zdanju mi smo zajedno.
Malo sam odlazio na razne strane, nošen životom, ali ovu kuću nikada neću napustiti, kao što je ni vi nećete napustiti. I kad budete imali svoje porodice. I kad budete išli svetom.
Kao i sve generacije koje su ovde učile i postajale odrasli, ozbiljni i istinski ljudi.
Vaša pobuna je vaša reč kojom prisvajate dobrotu i kao vašu vrednost.
I to kako? Pobuna je nepriznavanje autoriteta, legitimiteta, pa i legaliteta. Zato vlastodržac, bilo koji gazda, na pobunu reaguje, manje-više, instinktivno. Pretnjom nasiljem ili nasiljem. Jer to znači odbacivanje poslušnosti. U relativno dužem periodu, takav autoritet ostaje sÔm, podsečenih korena. Kada se uz pobunu dese i akti otvorenog nepoštovanja, iz čega proizilazi podsmeh. Satira, podsmeh je najstrašnije oružje. Evo, zbog pesme Dva raba , Nušić je bio u zatvoru (1887). Po zlu poznati upravnik požarevačkog zatvora je mučio Nušića zabranom da loži peć, da piše i da čita. Pesma završava ovako:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.
Aktuelno?
Optužuju vas da želite revoluciju, i to oni koji ne znaju značenja reči, pa ni reči revolucija. Velika većina revolucija je promena bez krvi. One su mirne. Recimo, ono što je vama blisko – kaže se naučna revolucija . Ko u ovome vidi topove, puške?
Revolucija je temeljna promena . Relativno brza. Prema tome, revolucija u glavi. U mišljenju. U moralu. U vrednostima.
Ovo što vi činite je revolucija pristojnosti!
Pa, toga se, instinktivno , uzurpatori boje. Instinktivno, da. Oni nemaju misao, ne promišljaju. Goni ih samo instinkt za vlašću, za moći, za zgrtanjem, za ždranjem. I to tuđeg berićeta, tuđe muke, tuđeg rada… Jer vrlo malo njih uopšte zna nešto da radi i da sebi hleb zaradi.
A tek kada kažu „politizacija, bavite se politikom“. Kao da činite nešto nezakonito, greh. Dakle, samo oni imaju pravo i mandat da se bave politikom („formiraj stranku, pa se bavi politikom“, ma nemoj). Ne, politika je javna stvar, politika je donošenje odluka od javnog interesa… Sa kakvim pravom političari, naročito ovi na vlasti, prigovaraju? Hoće da odlučuju o našim životima, a mi da ćutimo. Da li znaju kakvu ogromnu obmanu iskazuju? Hoće da „učestvujemo“ u kontrolisanim uslovima i da govorimo tako da se njihove nežne duše ne nađu uvređenim. Pa, to ne može više ni u zoološkom vrtu. Ozbiljni ljudi znaju da i životinje imaju dušu i osećanja. Da mogu biti radosne, ali i tužne. Upravljajući mojim životom, partije odlučuju, u krajnjem, o životu i smrti. Jer, one traže mandat upravo za to – da upravljaju, a ne da služe. E, to je tačka od koje kreće pobuna.
Ništa manje: Istovremeno kritika i vlasti i opozicije. Prigovor „nije vreme za kritiku“ ne stoji. Glasaću protiv loše vlasti, ali ću odmah, kao građanin, onome za koga glasam, pokazati da moje poverenje tek treba da dobije. I to teškom, teškom mukom.
Ako želi da mu budem prijatelj. I to na ravnoj nozi.
Zato spram vaše misli, vaše socijalne inteligencije, vaše politike, kao javne stvari, vašeg htenja za drugačiji humani poredak… oni odgovor nemaju.
Pendrek? Ništa.
Vašarsko maskiranje? Ništa, smešno.
Turiranje „besnih“ mašina? Ništa, tek galama.
Olajavanje na njihovim razglasima, tzv. medijima? Ništa, burleska.
Propaganda? Ništa, prostakluk bez činjenica.
Kad bi znali da njihovo delanje um smešta u fasciklu sa naslovom Destruktivne, opasne budalaštine , stali bi. Ali kako, kad je to njihov domet. Bez znanja, sa lažnim diplomama u zadnjem džepu, bez poštovanja komšiluka… imaju samo egoizam i bes.
Zato su opasni i pretnja po društvo.
Njihovo je „znanje“ otuda dogmatsko, tj. glupo. Zato što je glupost samoobmana.
Lepo kaže Đakomo Kazanova u Memoarima : „Glupost proizlazi iz manjkavog vaspitanja.“ I dodaje: budala i glupak nije nužno isto. Glupak je opak. Glupak može biti inteligentan, što se ogleda u njegovoj maštovitoj i bezgraničnoj lukavosti . Posledice njegovog delanja su opasne jer su bezumne i vođene njegovim instinktima.
Mudri Meša Selimović u Tvrđavi ozbiljno upozorava da vlastoljupci „odvojeni ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovoga svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu.“
Ali, takvi, o kojima govori Selimović imaju svoju štampu, modernim rečnikom, medije.
Dok se Gutenberg nije rodio, radile su samo kamdžije i sekire, lomače i tamnice. Kad se on rodio, deo štampe je zgrabio moćnik. Ta štampa je mogla da išamara, pripreti i uplaši veliki deo naroda. Ta štampa je mnoge nevine ljude uništila, osramotila, oterala u bolest, u svakojaku nesreću, u bedu, u grob…
Zaboravljena poetesa slobode i ljubavi, Danica Marković (1879-1932) u pesmi Neposlato pismo
I nečovečnome redu podvrgava
Nezavisan život što izraza traži,
A duh, prepun snage, u lance sputava
Glupost okoline, zadahnute laži.
Gde osećam da mi duša bedno gine,
Dokle očajnički bedu svoju krije,
I u duge noći pustu brigu brine
A krvavo srce vrele suze lije.
Jovan Skerlić (1877-1914) je pisao o njoj: „Ovakva osećanja i reči nije mogao imati svaki, i ovake pesme ne peva ma ko. To je originalna, lična, svoja knjiga, kakve se ne javljaju svaki dan, naročito u poeziji. Kod nas je bilo i ima i književnijih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih.“ O njoj je pisao i Velimir Živojinović Massuka (1886-1974), književnik, dramaturg, prevodilac Šekspira, upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu (1943-1955). Pisao predgovor za njenu zbirku pesama Trenuci i raspoloženja (SKZ 1928)
O takvoj štampi je 1911. Vasilij Rozanov zapisao: „Štampa – to je mitraljez: iz kojeg puca idiotski narednik. A koliko će Don Kihota on da ubije pre no što ga ščepaju? I da. Nikada ga neće ščepati.“
Finis i grob
(16. decembar 1911)
Pravo na život nadilazi svaku pravnu, filozofsku, religijsku, umetničku… normu kojom se život čuva i brani. Ali, s obzirom na to da život nije samo biološki opstanak, već i kultura kao humanitas u najširem smislu… kada je to ugroženo kakvim oligarhijskim, antislobodarskim nehumanim… pritiskom pobuna, kao čin, prevazilazi normativizam – postaje odbrana života, kulture, slobode… Ona je nužna. Jer, život je Úlan vital .
Vi branite život, kao takav. I vaš i moj. U tome je to zrno uma, odlučnosti koje, u srcu i duši, ljubomorno negujete.
Braneći život i njegovu lepotu vi ste se, deco, suprotstavili tiraniji. Svaka je tiranija, te i ova naša, sada i ovde, u jednoj osobini ista – mrzi čoveka i njegovu slobodu. Ona je siva, sumračna, maglovita, a kada tiranin pokuša da se nasmeši on to niti ume niti može. On nema osmeh, ima kez. Ne smeši se, pokazuje zube.
Predrag Matvejević u intervjuu za Republiku kaže (2013): „Sloboda izražavanja malo vrijedi ako nije u isto vrijeme „izražavanje slobode'“.
Stvari su mnogo ozbiljnije, fatalne čak, nego što čovek u prvi mah može da pomisli i zamisli. Jedan od najuticajnijih i najtalentovanijih filozofa novog doba Martin Hajdeger je 1933. godine pristupio nacističkoj partiji i izabran je za rektora univerziteta u Frajburgu. Te godine je održao poznati rektorski govor u kome se obratio i studentima uvodeći ih u svet nacizma, u svet najzad otkrivenog reda i spokoja: „Neka vaša hrabrost da se žrtvujemo za opstanak i jačanje snage našeg naroda stalno raste. Doktrina i éideje’ više neće upravljati vašim postojanjem. Firer sÔm, i samo on, je sadašnja i buduća stvarnost Nemačke, a njegova reč je zakon… Heil Hitler!“
O ovakvim pojavama sam napisao neke tekstova. Čestiti čovek mora da bude oprezan i vođen svojim razumom i dobrotom, čovečnošću. Ti demagozi su, prosto, pretnja za život.
Tomas Man, Osvald Špengler, Maksim Gorki (osim u Neugodnim mislima ), Ezra Paund… su imali sumračne periode u svojim životima. Zato vam, koleginice i kolege treba znanje, umeće i veština analitičkog i beskompromisnog kritičkog mišljenja i, najvažnije, najvažnije, imati humanizam kao vrhunsku vodilju.
Na ovome svetu, govorio nam je, generaciji 1971, umni i dobri profesor Đuro Šušnjić, nema veće i važnije vrednosti od dobrote . A ja vam prenosim reči mog učitelja. I, skromno dodajem, za nju se valja boriti do poslednjeg trena u životu.
Kantova maksima je opštepoznata, ali ja je opet valja citirati: „…dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni . Nijednu od te dve stvari ne smem tražiti i naprosto pretpostavljati – izvan svog vidokruga, kao obavijenu tminom ili kao smeštenu u onome što je transcendentno; ja ih vidim ispred sebe i neposredno ih povezujem sa svešću o svojoj egzistenciji.“
A ja, kao stari učitelj, govorim u svoje ime, u vama, u vašoj pobuni vidim snažni glas, silni huk dobrote i pameti. To me hrabri.
Za kraj, sledi isprava kojom se kralj Liliputa obratio Guliveru. Jel’ se ovo traži od nas? Ne biva.
GOLBASTO MOMAREN EVLAME GURDILO SHEFIN MULLY ULLY GUE, najmoćniji car Liliputa, radost i strahota svemira, čija se vladavina proteže na pet hiljada Blustruga (otprilike dvanaest milja naokolo) do krajeva zemlje: monarh svih monarha: viši od sinova ljudskih; čija stopala pritiskaju središte zemlje, a glava udara o sunce: pred čijim migom knezovima zemaljskim klecaju kolena; ljubak kao proleće, prijatan kao leto, plodan kao jesen, strašan kao zima.
No pasaran!
Autor je sociolog i univerzitetski profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
