Režimski i narodni lekari

Uz ćutljivu većinu, izdvojile su se dve upadljivo polarizovane grupe, uslovno nazvane „režimskom“ i „narodnom“.

Prva obuhvata lekare iz Kriznog štaba (KŠ), rukovodioce i vršioce dužnosti rukovodilaca zdravstvenih ustanova, te razne njima podređene šefove službi.

U drugoj grupi je, merena po uskraćenosti svojih prava i mogućnosti da se oglasi, „doktorska boranija“.

Čine je pčele radilice srpskog zdravstva sa mnogo obaveza i teško vidljivim pravima.

Bez njih bi celokupni sistem trenutno kolabirao.

Među njima su i stručnjaci sa nespornim ugledom u zajednici, visokim akademskim zvanjima i međunarodnom reputacijom, ali su zbog svoje nepotkupljivosti skrajnuti, obespravljeni i često šikanirani.

Okupljeni su u Sindikatu lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) i/ili u udruženju lekara Ujedinjeni protiv kovida (UPK).

Dve grupe se razlikuju po odlučnosti da brane stručno dostojanstvo i spremnosti da se odupru političkim pritiscima, efemistički nazvanim uvažavanje realnosti.

Vremenom su se na konkretnim primerima neslaganja očitovale nepodudarnosti u sagledavanju i interpretaciji činjenica ili, bez okolišenja, odnosu prema istini, ali i prema vladavini prava, potrebi poštovanja Ustava i mnogim drugim civilizacijskim tekovinama.

Došlo se čak do povlačenja linije razgraničenja u oceni da li je spomenik Stefanu Nemanji grandiozan umetnički poduhvat ili antologijski pretenciozan kičeraj.

Poslednjih dana su doktori pod okriljem vlasti krenuli u kampanju cementiranja „nove realnosti“, kakvu su nametali tokom prethodnih skoro godinu dana. Videćemo to na nekoliko primera.

Prvo, obaveštenje da je prva evropska žrtva kovida 19 obdukovana u Srbiji još 5. februara shvaćeno je kao napad na čvrsto fiksirane „istine“, valjda po tipu „ne povlači nit, oparaćeš džemper“.

Vest je kratko i verno preneta iz stranog naučnog časopisa, ali je osporena samo zato što ju je saopštio lekar bez specijalizacije sudske medicine.

Kakva bi tek kritika usledila da je na postojanje članka ukazao „običan“ novinar?

Drugo, kritičarima se prebacuje da ih posmatranje iz daljine ometa u razumevanju protivepidemijske borbe, uz poruku da bi trebalo da vide kako je u „crvenoj zoni“.

Ironija je u tome što skoro niko iz KŠ tamo nije zašao, a za stotine „pobunjenika“ to je već mesecima jedino radno mesto.

Treće, članovi KŠ zameraju svojim oponentima naknadnu pamet, odnosno svojevrsnu saćekušu po tipu „hajde da vidimo rezultate preduzetih mera, pa da napadamo“.

Upravo je suprotno!

Članovi SLFS i UPK su od samog početka, pojedinačno ili grupno, ukazivali na probleme i nudili rešenja u realnom vremenu.

Sve do prelaska proleća u leto činili su to diskretno, s puno kolegijalnih obzira.

Upravo su „zimski sni“ Kriznog štaba u maju/junu i septembru/oktobru, kad im vreme nije, doveli do drugog i trećeg talasa epidemije, a protivnička strana je detaljno razrađivala preporuke i blagovremeno ukazivala šta valja činiti.

Četvrto, frapantan podatak da je odnos umrlih lekara od kovida 19 u Srbiji, s jedne i u Sloveniji i Hrvatskoj, uzetim zajedno, s druge strane, neverovatnih 80:1 iz KŠ je objašnjavan na razne nerazumne i za njene protagoniste duboko ponižavajuće načine.

Tako je ovih dana lamentirano što je jedan član KŠ proletos „bukvalno linčom dočekan“ kada je učestalo obolevanje zdravstvenih radnika protumačio nepažnjom pri skidanju zaštitne odeće.

Nije, naravno, došlo do linča čak ni u figurativnom smislu, ali je postavljeno logično pitanje kako je put zaražavanja postala odeća koju mnoge žrtve bolesti nisu ni videle, a morale su da rade bez opreme.

Kasnije je ponuđeno trapavo objašnjenje da je pijenje kafe događaj tokom kojeg zdravstveni radnici razmenjuju klice bolesti.

Posebno su bili razgnevljeni lekari i sestre iz „crvenih zona“, jer pre posla ne unose tečnost, na radnom mestu im je zbog opreme to fizički onemogućeno, a na kraju radnog dana žure svojim kućama radi oporavka do naredne smene.

Još nezgrapnija je bila tvrdnja da je nekakvim epidemiološkim istraživanjem navodno pokazano kako su se zdravstveni radnici zaražavali van svojih ustanova.

Mnogi preživeli lekari i sestre odbacuju mogućnost da su bili predmet ma kakvog istraživanja, a predsednik SLFS dr Rade Panić ubedljivo pokazuje da je koren sveg zla u lošoj organizaciji rada.

Dokle će članovi KŠ, po cenu gaženja sopstvenog ponosa, da izmišljaju besmislene razloge, vređajući svoje obolele i umrle kolege, samo da bi sakrili očigledne slabosti sistema?

Peto, uporno se relativizuje skrivanje brojeva testiranih, obolelih i umrlih od kovida 19.

Rezignirano i fatalistički se konstatuje kako podaci nigde nisu „apsolutno tačni“, ali se prećutkuje da nigde nisu tako bezočno krivotvoreni kao u Srbiji.

Nije reč samo o skrivanju umrlih (mnoge stotine „nestalih“ niških leševa u limenim sanducima za oko mesec dana, veći broj umrlih od kovida 19 u toku dana u Novom Pazaru, nego, bar zvanično, u celoj Srbiji itd.).

Dodatni nedopustivi kvalitet obmanjivanju predstavlja „božija ruka“ (kako se pravdao pokojni Maradona) kojom su naknadno zaravnjivani brojevi, svejedno koliko prvobitno bili tačni ili pogrešni.

Hroničari neće raspinjati na krst članove medicinskog dela KŠ zbog nenamernih grešaka (bilo ih je, ali smo svi, s obe konfrontirane strane, izbegavali da ih ističemo, jer se u radu načini i po neki pogrešan korak).

Neminovne su teške zamerke zbog priklanjanja političkim interesima na račun narodnog zdravlja, što se najbelodanije ocrtalo uoči izbora.

Međutim, gro kritika i moralne odgovornosti pašće na pleća lekara iz KŠ zbog grubog ogrešavanja o elementarne istine, s posledičnim varanjem kako svojih kolega, tako i celokupne javnosti.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji