Režimski muškarci protiv žena

… a da se druženja dešavaju u stambenim objektima određenim za te prilike, u javnosti se podigla velika bura oko nečeg, naizgled, vrlo poznatog srpskom društvu – da se državni (i ne uvek samo državni) posao u Srbiji dobija preko raznih načina druženja sa vezama koje ste ostvarili tokom života, a najčešće druženjima u okviru političke stranke čiju ste člansku kartu uzeli kao zalog za bezbednu (?!) budućnost.

Pa ipak, a naročito nakon reakcija na najavu Marinike Tepić da će upoznati javnost sa ovim beščašćem koje se odvija u Jagodini, gradu časti, morala i porodičnih vrednosti na Palmin način, jasno je da domaća javnost nije ni svesna koliko je puta viša cena koju jedan deo populacije u Srbiji plaća za radno mesto u javnom sektoru. Taj deo populacije su žene.

Šta ovaj režim ima protiv žena i kako baš u Palminom gradu?

Prvo odgovor na drugo pitanje.

Pa, lako.

Današnja Jagodina je dugo simbol svega što je pogrešno, nakaradno, diskriminatorno i degradirajuće u Srbiji (sada znamo i – sedište beščašća), a njen najpoznatiji politički predstavnik kao ludi, zli šerif u čijem gradu žene moraju da se „druže“ kako bi dobile posao, profil političara kakvog Srbija MORA da se odrekne, ako želi da postane uređena zemlja.

Sve što je Dragan Marković uradio jeste višedecenijsko građenje imidža lokalnog pajtaša sa harizmom upitnih kvaliteta i još upitnijih motiva, o trošku budžeta građana.

Žirafe, jeftina letovanja, treš muzika i politička agenda i popularnost zasnovane na mržnji prema delu populacije, koja je već svuda u uređenom delu sveta jasan znak anticivilizacijskih vrednosti, napravili su od Palme to što on danas jeste i samo onima koji ne razumeju razliku između civilizovanog i necivilizovanog u 21. veku, informacija o sumnji na masovnu eksploataciju žena u ovom gradu, dolazi kao iznenađenje.

A šta režim ima protiv žena?

Očigledno, mnogo toga, a uostalom ni to što je žena postala najviđenija predstavnica opozicione scene ne ide im u prilog.

Iz toga kakvim rečnikom i na koji način se svakodnevno obraćaju Mariniki Tepić preko svojih režimskih medija, postaje jasno na koji način režim komunicira sa ženama koje se nisu povinovale kriterijumima i standardima koje je režim poželeo da nametne većini populacije.

Kada se rečnikom neotesanog prostaka obraćaju njoj, oni se, u stvari, javno obraćaju svim ženama koje su odbile da koriste „telefone za druženje“.

Njihova poruka je – slobodne ste da budete kao Marinika, ali ovo vam sleduje, a to su najčešće omalovažavajući komentari čija je poruka u svojoj osnovi duboko seksistička i preteća.

Režim ima podužu listu predstavnika čije je nečasno ophođenje prema ženama dobilo značajnu pažnju medija i javnosti (Bratislav Gašić, Milutin Jeličić Jutka, Siniša Mali, Dragan Marković Palma, Tomislav Ž. Nikolić…) i to nije slučajno.

Uostalom, medijska tortura kroz koju je svojevremno prošla Marija Lukić, samo zato što je iznela nečasne radnje režimskog seksualnog predatora Jutke pred javnost, odavno je utvrdila prirodu odnosa režima prema ženama – ako dirnete u režimskog muškarca, čeka vas pakao.

Režim se prema ženama odnosi uvredljivo, potcenjivački i neprilično za jednu zemlju koja je navodno na putu ka usklađivanju vrednosti sa vrednostima zapadnih društava iz EU, iz čega se mnogo može razumeti i o tome koliko su njihove namere za uređenje i modernizaciju Srbije, suštinski lažne.

Konačno, ovaj slučaj ima potencijal da možda i jednom zauvek rasprši sve iluzije koje deo našeg društva ima o „čuvarima porodičnih vrednosti“, koji iza tog čuvanja – ničega – kriju sopstvene anticivilizacijske i nečasne radnje.

Autor je publicista iz Novog Sada