Rezolucija o Srebrenici je potrebna Srbiji

Presuda Međunarodnog suda pravde veoma je delikatna po Srbiju. To nije naša pobeda, kako je nacionalisti nazivaju. U njoj je utkana duboka osuda našeg nečinjenja, saginjanja glave pred kricima nevinih žrtava u Potočarima. Ona jasno kaže: SRBIJA NIJE UČINILA DOVOLJNO DA SPREČI GENOCID U SREBRENICI. Dakle, bili smo nemi, slepi, nedovoljno hrabri da sprečimo ili dovoljno zlonamerni da dozvolimo da se na samo nekoliko desetina kilometara od Srbije dogodi zločin u kome je stradalo više hiljada Muslimana.

Rezolucija Skupštine Srbije u kojoj se osuđuje srebrenički zločin je potrebna Srbiji.

Ona je potrebna nama iz moralnih razloga. Osuda zločina i poštovanje žrtava i njihovih porodica upravo bi nas razlikovalo od onih koji svoje zločine ne žele da osude. Poistovećivanje Srebrenice sa Bratuncem i drugim zločinima nad Srbima su obična zamena teza. Ne zato što su ovi drugi zločini bili manje užasni, već zato što naše izvinjenje za ono što se zove „naš zločin“ jedino ima smisla. Mi smo zločine u Bratuncu, Oluji, Bljesku odavno i jednoglasno osudili. Mi smo zločine nad našim narodom osudili i osuđivali u svakom TV dnevniku RTS-a devedesetih, ali nismo smogli snage da kažemo: „Neki ljudi su u naše ime počinili užasne zločine.“ I nismo osudili Srebrenicu, najveći zločin na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata… Bili smo nemi tada kada se Srebrenica dešavala, nemi smo i danas kada treba da kažemo jedno ljudsko i moralno „IZVINI“.

Rezolucija o osudi zločina u Srebrenici je naša posredna međunarodna obaveza. Presuda Međunarodnog suda pravde jasno je osvetlila pasivnu ulogu Srbije u trenutku dešavanja takvog zločina. Najmanje što možemo da učinimo jeste da realizujemo odluku najvišeg međunarodnog suda.

Rezolucija o osudi zločina u Srebrenici je i spoljonopolitički interes Srbije. Cilj naše zemlje je Evropa, i pored vladajuće koalicije, najveće opozicione stranke su se za taj cilj založile. Posle odlaska gospodina Tomislava Nikolića u Brisel, znam da je pobedila evropska Srbija i razum. Međutim, u Evropi i njenom sistemu vrednosti nema mesta za tolerisanje Srebrenice. Zločin osuđuju i Brisel i Vašington i Moskva. U svim modernim civilizovanim zemljama koje drže do ljudskog dostojanstva brani se pravo na život. Upravo Evropa očekuje emitovanje jasne poruke iz Srbije da za zločine na Zapadnom Balkanu više nema mesta. Da je prošlosti mesto u prošlosti, da su zločine učinili pojedinci a ne narodi, ali da se narodi moraju jasno od zločina distancirati. A gde je ta distanca ako zločine ponovo relativizujemo i kažemo: „Naši su činili užasne stvari, ali njihovi su činili još gore.“ Zašto „njihove“ zločine ne ostavimo „njima“ i da na taj način budemo od „njih“ drugačiji. Vreme je da mi pokažemo Evropi da umemo prvi da pružimo ruku pomirenja i da nam je stalo da svi zajedno živimo bolje u Evropskoj uniji koja propagira najviše civilizacijske vrednosti. I da kroz komforniju i relaksiraniju spoljnopolitičku poziciju Srbije u kojoj nema mesta za Mladića, Hadžića, Karadžića i slične odbranimo naše žrtve u Bratuncu, Foči, Međačkom džepu… I da na kraju i „mi“ i „oni“ optužimo, sudimo i kaznimo zločince, u našem interesu. Time ćemo pokazati svima da ni žrtva ni zločinac nemaju nacionalnost, već da postoji samo zločin i kazna.

Boris Tadić, Žarko Korać, Nataša Mićić inicirali su stvari koje štite najviše ljudske vrednosti – pravo na život. Predložili su Skupštini Srbije da se osude zločini i izrazi poštovanje žrtvama zločina koje su počinili bosanski Srbi u svoje ime nad ljudima koji su bili druge vere i nacije. Hrabro su se, ne analizirajući političke rejtinge, izdigli iznad trenutnih usko stranačkih interesa. Preuzeli su odgovornost u interesu svoje zemlje. Evropska Srbija treba da se distancira od zločina u Srebrenici. Da se Srebrenica i Bratunac više nikada ne bi ponovili, a buduće generacije u Srbiji živele bez hipoteke prošlosti i tereta da njihovi preci „nisu učinili dovoljno da se spreči genocid u Srebrenici“.

Autor je zamenik tužioca za ratne zločine