Ribarenja alternativne istorije

Ova ideja mi se nametnula dok sam čitao u Danasu tekstove istoričara Čedomira Antića, „Vage“, i Predraga Markovića, „Jarca“, znaka u kome je, gle čuda, rođen i njegov rođak, akademik Dobrica Ćosić.

Ja sam, na sreću, studirao filozofiju. Moga profesora Veljka Koraća – protiv koga je (da li znate) pomenuti Ćosić organizovao hajku, optužujući ga za „sejača malodušja“ na beogradskom Filozofskom fakultetu i „izdaju“ svojih kolega i prijatelja praksisovaca – nosiću u srcu, dok sam živ. Korać, čovek – filozof, znao je da obuhvati celokupan filozofski sistem velikog Hegela jednom rečenicom: „Suština bitka iskazuje se u pojmu. Pojam je spoznata suština bitka!“

Moj učitelj, veliki učitelj, bio je – moram priznati – i akademik Mihailo Marković, koji je uvek čitao svoja predavanja. Sistematska i precizna kao smrt. Bez „ako“ i „ali“, što bi kazali Nemci. (U tekstu koji sam objavio 1991. u „Našoj borbi“ pod naslovom „Profesore, poneo sam slike smrti iz Beograda“, objavio sam autentično svedočenje , po kojem Slobodan Milošević nije bio saglasan sa predlogom da Marković bude vraćen na Filozofski fakultet. „NJega više ne interesuje filozofija. On želi da se bavi politikom!“- rekao je tada Koraću Milošević, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda).

Miloševićeva „proricanja“ su se, nažalost, ostvarila! Akademik Marković, profesor metodologije, kod koga sam diplomirao, postao je glavni ideolog SPS! Tako se veliki učitelj pretvorio u čoveka veličine figura na šahovskoj tabli, koju je, kao šahovski majstor, takođe pomno studirao. Ili, na junaka iz „Guliverovih putovanja“ književnika iz Dablina, DŽonatana Svifta (1664 – 1754), „junaka ispranog mozga“, koga je navodio pre toga kao primer u svojoj knjizi „Humanizam i dijalektika“, Beograd 1967.

Sociologiju sam doktorirao kod lucidnog Esada Ćimića, autora kultnih knjiga „Politika kao sudbina“ i „Nekrofilija kao sudbina“. U prvo pomenutoj knjizi on je, na vlastitom primeru, izložio perfidnu moć našeg zlokobnog totalitarizma, predstavljajući – metaforički kazano – i sve „šarike“, po ugledu na opise iz priče Mihaila Bulgakova „Pseće srce“. U drugoj knjizi opisao je krvavu sudbinu Bosne i Hercegovine u minulim ratovima koja je potresna kao poema Abdulaha Sidrana „Suze majke Srebrenice“.

Đinđić je ubijen 12. marta 2003.

Oj, Srbijo, Slobina avlijo!

Levo groblje, na sve strane roblje!

Milošević je umro 11. marta 2006.

Od tada pa do danas „bilans“ političkog i duhovnog života Srbije mogao bi, izgleda, ovako da se predstavi:

Sve je više mrtvih koji žive,

Istina se lažima potire!

Vratio sam se 2004. iz Berlina u Beograd, verujući da ću biti „na polzu“ mojoj domovini, Srbiji. Đinđić je bio planirao da postanem ambasador u Indiji. Nakon njegove smrti, obratio sam se Vojislavu Koštunici, s kojim sam se, prethodno, sreo u Srpskoj crkvi u Berlinu. Želeo sam, bezbedno, da vidim mesto večnog počinka moje majke, koja je preminula 1992. godine! Tada, zbog sve većeg broja ranjenih vojnika na ratištima u Hrvatskoj, naročito u Vukovaru, u očima „doktora smrti“ ona je postala „suvišna“. Otpuštena je, sa otvorenom ranom na nozi. Dobila je sepsu!

I – preminula.

Moj otac je umro 2003. Imao je vodu u plućima. Ni za njega nije bilo mesta u bolnici. Ali, kad je saznao da je raskopan i grob u kojem su bili zemni ostaci njegovog brata, osamnaestogodišnjeg Milorada, partizanskog borca, koga su aprila 1945. u blizini Vinkovca pokosili nemački nacisti iz šarca, moj otac je provodio dane, tražeći pobacane kosti. Nije uspeo da ih pronađe. Kažu, uhvatio ga je „strah od života“. Nije hteo, ili nije više mogao, ni s kim reč da prozbori. Ispustio je dušu u teškim mukama. Kao da je umirao više puta.

(Zbog brata, partizana, stradali su moj otac i očeva majka, moja baba. Četnici su ih 1943. zatvorili u školi, i tukli metalnim šipkama i vilama tri dana i tri noći. Babi je bio izvaljen kuk, pa je ostala hroma do kraja života. A ocu su od batina pukle bubne opne. Komandant te četničke banda preživeo je Drugi svetski rat. Živeo je u Klenju, kod Ripnja. Nije mu falila dlaka s glave. Katica, koja je bila udata za našeg suseda Milovana Paunkovića, pričala je da je bila nekada njegova žena. Pobegla je od njega, pred početak Drugog svetskog rata. Bio je, kako je ispričala, „monstrum nad monstrumima“. I ona je, zajedno sa mojim ocem i babom, krvavo platila. Sećam se, predstavlja se čas kao polu-Nemica, čas kao Mađarica. Rat je preživeo samo njen brata Franci, koji je živeo u Crvenki. Svi ostali članovi njene familije, oko 16, pobijeni su tokom Drugog svetskog rata).

I moj ujak bio je „kolateralna šteta“ ratova. Jedan mladić, koji je učestvovao u ratovima u Bosni, vratio se kući, u Mladenovac, kao težak duševni bolesnik. Jednog letnjeg dana 2003. godine, pozvao je moga ujaka da idu na pecanje. U povratku sa pecanja, iz čistog mira, iskasapio ga je sa sekiricom!

Odbio sam da radim u Ministarstvu prosvete, na čijem se čelu tada nalazila LJiljana Čolić, „zakleti neprijatelj Darvina i njegove evolucione teorije“. Zahvaljujući mome kolegi i prijatelju Luki Mičeti, počeo sam da radim u Tanjugu. Ali, tadašnji direktor Tanjuga, Mičeta, zbog toga je – kao što sam već opisao u mome tekstu koji je nedavno objavljen u listu „Danas“ – pozvan u „SLUŽBU“ da da izjavu. Mičeta je, naravno, protestovao i izjavio da se u tome prepoznaje znak zabrane, Berufsverbot, koja se odnosila na zapošljavanje Jevreja u Hitlerovoj Nemačkoj.

Dragi istoričari, predstavnici „alternativne istorije“, da je Đinđić ostao živ, bar neki od pomenutih slučajeva ne bi se, verujem, ni u formi zamisli mogli belodano pojaviti. Na desetine, stotine, hiljade slučajeva mogao bih da navedem, čitav lanac slučajeva, koji se posle Đinđićeve smrti nekažnjeno ispoljio u Beogradu, uzduž i popreko po Srbiji! Nemojte više „ribariti“! Ako nećete mene da poslušate, uzmite u ruke „knjigu nad knjigama“ Đure Šušnjića „Ribari ljudskih duša“!

Uzgred, da podsetim na jedan poučan slučaj. Jedan novinar „Politike“ sedamdesetih godina, koji je tada podržavao „liberale“, koji su počišćeni metlom sa političke scene Srbije, pitao se tada: „Slučaj, po slučaj! Da li je to slučajno?!“ Ali, dvadesetak godina kasnije, on je postao gvozdena pesnica sistema koji je stvorio “ sin“ požarevačke Zabele, koji je profesora Veljka Koraća, inspirisao da, nakon famozne Osme sednice, kada su ga slavili kao „cara Lazu“, ispeva, u ličkom duhu, jednu kratku pesmicu:

„Aoj, Slobo, od Zabele sine,

zbog tebe će Srbija da gine“

(Vidim da su i pomenuti istoričari menjali „političko ruho“. Neka, mladi su. Ipak, preporučujem im da pročitaju Sidranovu poemu, iz koje, verujem, mogu izvući neke korisne pouke za sebe i nauku kojom se bave).

Ipak, nadam se da ne zastupaju gledište o istoriji kao „apsolutnom duhu“ koji „jaše na belom konju“. Ako je tako, ja im poručujem: Mante se ćorava posla! Jer, sa tom koncepcijom nije uspeo ni Hegel da se izbori. (Uzgred kazano, Hegel je u „Filozofiji istorije“ izjednačio Srbe sa Albancima, rekavši da su oba naroda „bedni plemenski ostaci „!) Ja kategorički odbacujem ovu Hegelovu ocenu. Ali, mislim da izuzetnu pažnju zaslužuje njegovo gledište: „Amerika je zemlja budućnosti!“

Post mortem, Đinđiću je mnogo štošta pripisano i dopisano. Đinđić je, međutim, bio intelektualac par exelance. On je pre svega znao da je etimološko poreklo te reči glagol iz latinskog intelego, „razumeti“. A polazište celokupnog razumevanja, uslov postojanja čoveka i dosezanja čovečnosti jeste poimanje razlike između istine i laži, dobra i zla, pravde i nepravde, lepog i ružnog…

Đinđić je, kao i Lešek Kolakovski, znao suštinski problem srpske politike devedesetih godina i toka njene istorije. Taj problem, iskazan po pravilima i zahtevima Dekartove logike, glasi: velika srpska strategija podudara se sa pokušajima koje su već ostvarila dva totalitarizma dvadesetog veka, staljinizam i nacizam – da se hladnokrvno i planski preinači pravo drugih naroda i nacija na postojanje.

Jirgen Habermas, Đinđićev prijatelj, upozorio je devedesetih godina da Srbija, kao i Irak, na unutrašnjem planu neutralizuje svoju nestabilnost autoritarnom vlašću i politikom identiteta, dok na spoljašnjem planu vodi ekspanzionističku politiku.

Pošto sam bio član Izvršnog odbora DS, pouzdano znam da su to bila i Đinđićeva ubeđenja. Đinđić je osim toga, kasnije pročitao i Jeljcinov „Ponoćni dnevnik“ u kojem Kosovo zauzima čitavo poglavlje. U tom dnevniku Jeljcin je objasnio da je on lično formulisao rezoluciju 1244 da bi koliko-toliko bio sačuvan obraz Slobodana Miloševića, koji je pre toga potpisao Kumanovski sporazum, koji je de facto i de iure kapitulacija. Rezolucija 1244 je „šminka“, ali bez ikakvog pravnog dejstva. (Ja sam kao pomoćnik glavnog urednika u Tanjugu napisao tekst o Jeljcinovom „Ponoćnom dnevniku“, a kopiju poglavlja iz ovog Dnevnika o Kosovu uručio sam tadašnjem ministru za Kosovo Slobodanu Samardžiću, kada sam bio poslanik u Narodnoj skupštini).

Čvrsto sam uveren da Đinđić ne bi ni sekundu oklevao u vezi sa priznanjem genocida u Srebrenici i da bi bio duboko potresen vešću o izgradnji „INAT – CRKVE“ (!) u blizini Memorijalnog spomenika u Potočarima.

Profesor Miloš Erdeljan, otac našeg kolege, novinara Bore, čije tekstove redovno objavljuje Danas, počinjao je nastavu starohebrejskog na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, uvek istim pitanjem iz Psalma: „Lama rakšu gojim?“ („Zašto se bune varvari?“)

Na to pitanje još nema pravog i potpunog odgovora.

Istoričari, i ne samo istoričari, dužni su da pruže odgovore na to pitanje.

Zbog sebe, naše dece, Evrope i sveta.

Da bismo kazali odlučno, iz duše i uma: NIKAD VIŠE!

Autor je novinar i publicista iz Beograda