Ribari glasova manjinskih grupa

Reagovanje povodom izjave Bojana Pajtića o Slovacima u Srbiji

Nije dobro što se oglasila, i to još prva, Ambasada Slovačke Republike u Beogradu. Proizlazi da građane slovačke nacionalnosti nema ko da „zaštiti“ sem stranaca. Ovdašnjim Slovacima je Srbija, a ne Slovačka domovina i oni ovde žive već gotovo tri stotine godina. Mnogi to previđaju.

Sam Pajtić se nije nespretno izrazio, nego je samo istakao ono što DS misli o većini nacionalnih manjina i kako se prema njima ophodi. Demokrate su, naime, ubeđene da je dovoljno da su na papiru, programski, u teoriji, stranka široke građanske opcije, promotori i zaštitnici ljudskih i manjinskih prava, da bi većina građana i nacionalnih manjina promptno glasala za njih. Nema, međutim, automatizma. Niko, pa ni Slovaci, nisu više spremni da daju blanko poverenje nabeđenim demokratama, salonskim borcima za građanska i manjinska prava. DS je u proteklih 16 godina imala dovoljno vremena, vlasti i moći da potvrdi i učvrsti ugled u politici zaštite manjina i razvoja multi i interkulturnog društva. Prokokcala ga je, dodvoravajući se sve širem krugu glasača, nastojeći da proširi svoju vlast i uveća političku moć. Ranije, dok je ta moć bila ogromna, nijednom demokrati, pa ni samom Pajtiću, nije smetalo prisustvo pojedinih Slovaka, Mađara i inih u Srpskoj radikalnoj stranci ili u umerenijim nacionalističkim strankama. Sada kada se stubovi vlasti klate, to najednom postaje problem. Ovo naknadno otkrivanje „perverznih“ Slovaka u jednoj dominantnoj suparničkoj partiji, ali ne i u drugim „četničkim“ i nacionalističkim strankama, pokazuje svu ozbiljnost Pajtićeve rasprave, njenu plitku, politikantsku pozadinu i koliko su zapravo demokrate daleko od stvarnih teškoća Slovaka i drugih manjina. Nacionalne manjine su, najčešće, za DS bile pouzdan, zagarantovan fundus glasova. Ukoliko bi na izborima moglo da zafali glasova, bilo je dovoljno manjine zaplašiti šovinističkim strankama da bi se povećala izlaznost u korist demokrata, kao što je to DS učinila u etnički mešovitoj mesnoj zajednici Vojlovica u Pančevu. Istovremeno je u istoj toj MZ demokratska vlast glatko odbila višekratne zahteve Slovaka da se njihov jezik i pismo proglase službenim, kao što nije imala ni sluha za uvođenjem drugih manjinskih jezika u službenu upotrebu na nivou grada. Manjine su u Pančevu, kao i u mnogim drugim mestima, (sada) zaista male, pa su demokrate povlađivale interesima većine i prilagođavale se političkim trendovima i trenutku.

Ispostavlja se da jedinu korist imaju kadrovi DS slovačkog porekla i određeni krug udvorica iz slovačke zajednice. Da su se ovi „demokratski“ Slovaci, zbilja, rukovodili načelima i ogromnom željom da pomognu slovačkoj manjini, kako Pajtić teži da ih predstavi, ne bi davali poučan primer novopečenim „četnicima“, Slovacima da se, zarad ličnih interesa, učlanjuju u vladajuću stranku, odnosno iskusnim demokratama da ekspresno preleću kod omraženih, ali obećavajućih naprednjaka.

Autor je član Matice slovačke u Srbiji