Zapamtimo ubijenu decu iz „Ribnikara“: Lični stav Dragice Stanojlović

Nema Ane, kao ni sedam drugih devojčica i jednog dečaka. Nema ni školskog čuvara Dragana. NJihovi životi su surovo prekinuti za nekoliko minuta u njihovoj školi, 3. maja ove godine. Nestali su i za njih je sve prestalo. Da li tako jednostavno i neljudski treba da konstatujemo da ih nema?

Devojčica Una nas opominje da na to nemamo prava. Pišući mrtvoj drugarici ona materijalizuje svoju tugu, i svaka, bolom natopljena reč ima cilj da sačuva sećanja na Anu. Ubijena deca nemaju sadašnjost i budućnost, ali su imala prošlost. Uživala su u nekim malim lepim životnim trenucima, smejala se, radovala se uspesima, brinula zbog neuspeha i planirala buduće dane. Sve im je oteto i sve im je uništeno.

Sa sećanjima na njih žive njihovi najbliži podnoseći neopisivu bol. NJihovi životi su surovo promenjeni i nikada više neće biti jednostavni mirni i potpuni. Šta je sa svima nama koji smo svedoci te nepojmljive tragedije? Žao nam je mrtve dece, ali kako vreme odmiče sve ređe i sve površnije pomišljamo na tragični kraj njihovih života. Pravdamo se da ih nismo poznavali pa nemamo čega, vezano za njih, da se sećamo. A zbog čega se ne neguje sećanje na devetoro dece i školskog portira?

Zašto je medijski prostor odmah posle tragedije i sahrane postao zatvoren za njih? Zar nema još devojčica i dečaka poput Une koji bi mogli da nas upoznaju sa njima? Da zapamtimo njihova imena, da saznamo kako su živeli, šta su voleli, čime su se oduševljavali i šta su planirali. Da stravični doživljaj koji nas je pogodio kao grom iz vedra neba i kondenzovao se u više osećanja koja su izazvala mentalni haos i premetnula se u neodređeni strah visokog intenziteta koji se obično sreće u susretu sa iskonskim zlom.

Kada bi smo bar površno upoznali svakog od ubijenih mogli bi da tugujemo za osobom sa imenom i prezimenom, i takva tuga bi imala svoj „rad“ i principe po kojima traje, vremenom menja intenzitet i prelazi u sećanje koje postoji i ima neprijatnu ali lekovitu konotaciju.

Živeći sa sećanjima na tu jezivo prekinutu mladost osećali bi smo njihovo lekovito dejstvo u situacijama kad nas obuzme bes, malodušnost, egoizam i samosažaljenje, jer bi smo u nekom deliću svesti imali spoznaju da u našim sećanjima postoje obrisi ličnosti te dece, koja nisu imala sreće da stignu do nekih godina i kompleksnije upoznaju život.

Brinemo da li će deca biti bezbedna kada se za nekoliko dana nađu u školama. Odavno nisu bezbedna pa neće biti ni sada. Mi smo ozbiljno bolesno i trulo društvo. Ne posedujemo mehanizme, znanje i umeće da reformišemo obrazovni sistem, niti je to moguće da se sprovede nezavisno od ostalih raspadnutih sistema.

Umesto brige koja ništa neće promeniti mogli bi smo da se potrudimo da upoznamo i zapamtimo Anu Božović, Bojanu Asović, Katarinu Martinović, Maru Anđelković, Emu Kobiljski, Andriju Čikića, Adrianu Dukić, Angelinu Aćimović i Sofiju Negić. Naravno, treba da čuvamo sećanje i na Dragana Vlahovića, portira škole.

U autorskom tekstu u Danasu pod naslovom: Umesto suočavanja svedočimo veličanju zločinca od 4. avgusta pominjao ih je i Veran Matić, odakle sam preuzela imena likvidirane dece. Danas je objavio i Unino pismo, koje nas je iznova ražalostilo, a možda i postidelo ako smo primetili da nam se prikrada zaborav. Pamteći lica i imena ove dece uspećemo i da se otrgnemo od nečovečne medijske promocije ubice, i njegov lik i reči zaboravimo, ali da uvek i zauvek pamtimo učinjeno zlodelo.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.