„Ribnikar više ne treba da postoji“: Roditelji dvoje bivših učenika povodom šest meseci od masovnog ubistva

Ova razlika je posebno izražena u školi „Ribnikar“ u kojoj je posle masakra 3. maja 2023. Došlo do otkrivanja kako principijelnih, tako i pojedinačnih razlika u odgovornosti učitelja i nastavnika.

Učitelji, koji rade sa decom od 1. do 4. razreda, pravi su pedagozi. Sam ethos ili habitus njihovog posla je suština celokupnog osnovnog i srednjeg obrazovanja, a to je odnos prema deci, obezbeđivanje psihološke sigurnosti deci i pomaganje deci da uzrastu u mlade ljude.

To je suština celokupnog školstva na osnovnom i srednjem nivou, koje je u Srbiji još od komunističkog vremena zapušteno, a njegova fundamentalna misija je sačuvana samo kod učitelja.

Učitelji poznaju svoju decu. Oni znaju, i naučeni su da primećuju kada je nekom detetu teško, kada će da se razboli, kada je napeto, kada ima probleme u porodici. Učitelji ne uobražavaju da će od školske dece napraviti „stručnjake“ i svesni su uloge škole, kako osnovne tako i srednje, da izgrađuje ličnost i psihološki ojačava decu, a tek potom da ih uči određenim informacijama, teorijama i znanju.

Taj kvalitet učitelja omogućava da je mnogo manje incidenata, nasilja i psihičkog zlostavljanja među decom u mlađim razredima iako je za taj uzrast inače karakterističan nedovoljan stepen razvoja socijalnih veština.

Nastavnici, s druge strane, dakle, ljudi koji predaju starijim razredima u osnovnoj školi i đacima u srednjoj školi vrlo često ne poseduju ni elementarne pedagoške veštine, uobražavaju za sebe da su nekakvi „stručnjaci“ i zamišljaju svoj zadatak u školskom sistemu primarno kao prenošenje znanja. Usled toga, nastavnici kao razredne starešine imaju mnogo manje sposobnosti i volje da prate decu, da razvijaju s njima empatijske odnose i da održavaju atmosferu poverenja, tolerancije, uzajamnog poštovanja i sigurnosti.

Ova pretenciozna halucinacija o sebi kao o nekakvim „stručnjacima“ ogleda se u ništa manje do psihotičnom terminu „profesori“, koji se u skladu sa zakonom na njih primenjuje.

Nastavnici u osnovnoj i srednjoj školi nisu profesori. Profesor je najviše zvanje u univerzitetskom obrazovanju. Čak ni predavači u nižim zvanjima na univerzitetu nisu profesori, nego asistenti ili docenti. Svaki iole razuman univerzitetski profesor izbeći će da se predstavlja i o sebi govori kao o „profesoru“, i uvek će sebe opisivati kao nastavnika. Čak i zakon o visokom obrazovanju kada govori o „profesorima“ najčešće koristi sumarni termin „univerzitetski nastavnici“.

Zašto ovo pominjemo? Zato što kada jedan nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi, sebe doživi kao „profesora“, on je time sklon da zaboravi svoj pravi identitet u školi i svoje prave zadatke. „Profesor“ predaje punoletnim ljudima i njegov posao je primarno obrazovanje, a nastavnik koji radi u školi predaje deci i njegov primarni posao je vaspitanje, podrška i izgradnja ličnosti. Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“ je paradigmatski primer ove duboke devijacije u shvatanju školstva u ovoj zemlji još od vremena komunizma.

U toj školi nastavnici koji sebe shvataju kao profesori, izlagali su osnovce pritisku koji nije primeren njihovim godinama, njihovim potrebama, a kako je sada sasvim jasno, ni njihovim ličnostima. Istraga koja je usledila nakon masakra u „Ribnikaru“ pokazala je dugu tradiciju zataškavanja nasilja, vaspitno-psiholoških deficita, katastrofalne nekompetentnosti psihološko-pedagoške službe, i zakonskih, administrativnih, moralnih i stručnih deficita uprave škole.

Zahvaljujući tim deficitima, bar jednim značajnim delom, bilo je moguće da se dogodi fenomen K.K. i to baš u školi „Ribnikar“. Možda je, apstraktno govoreći, bilo teorijski moguće da se masakr od 3. maja 2023. dogodi u bilo kojoj školi. Ali on se nije dogodio u bilo kojoj školi – dogodio se u onoj školi u kojoj su za to postojali najizraženiji uslovi.

Slično gore navedenom, možda je teorijski bilo moguće da se masakr dogodi i u odeljenju nekog učitelja, ali to je samo teorijska mogućnost. Masakr se nije dogodio u odeljenju bilo kog učitelja, nego u odeljenju nastavnika koji za sebe misli, i koga društvo ubeđuje da je on nekakav „profesor“, a on to nije, ne može da bude, nego naprotiv, mora da bude ono što mu društvo toleriše da ne bude: edukator i vaspitač.

Jasno je, posle svega, da škola „Ribnikar“ ne samo da ne treba da postoji, posle onog što je dopustila da se u njoj dogodi, sa katastrofom za 10 nevinih i 10 nevinih porodica, nego i da ta škola faktički ne može da opstane.

Ona je zaražena virusom zla, zločina, lošeg duha, nedostatka pedagogije, nedostatka empatije, psihološko-pedagoške nekompetentnosti i upravne neodgovornosti koje su se manifestovale i u sramotnim i poraznim izjavama i postupcima različitih aktera, različitih organa škole posle tragedije 3. maja.

Te sramotne manifestacije duha zla, samoobmane i nedostatka empatije uključile su i prostačko prebrojavanje onih koji su za odavanje pošte ubijenima i onih kojih, da se ne lažemo, u suštini, baš briga za poginule i za njihove porodice i za elementarni društveni moral.

Šta god da „vlast“ odluči ili ne odluči o školi „Vladislav Ribnikar“ i o osnivanju memorijalnog centra za žrtve škole „Ribnikar“, za svakog pristojnog čoveka škola Ribnikar nije više škola, a za svakog iole racionalnog posmatrača sasvim je jasno da ona ne može opstati ni u kakvom funkcionalnom smislu, iz jednostavnog razloga: njeni akteri ne zaslužuju da ona opstane, da oni zadrže svoju zlom zatrovanu „zgradu“ i svoje sebične, male, sramotne interese, koje opisuju kao „dovoljan prostor za komfor“, i „pravo da se nastavi život“ (kao da se ništa nije desilo).

Šta je put? Odgovor na to pitanje treba potražiti kod učitelja. Kod onih koji se zaista bave decom, kod kojih se nije dogodio zločin, koji sebe ne nazivaju „profesorima“ iako uglavnom imaju isti nivo obrazovanja kao nastavnici u starijim razredima i srednjim školama, i koji su zadržali organsku svest o tome šta je škola, šta su deca, koje su dečije potrebe i šta su okviri njihove uloge u odrastanju dece.

Sve navedeno je istovremeno matrica za obuhvatnu reformu školstva, čiji je tragični, katastrofalni primer kao kakav prokleti mračni toranj u horor filmovima izvikana, a morbidna, „škola“ Vladislav Ribnikar.

Dr Aleksandra Bulatović, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd

Prof. dr Aleksandar Fatić, Fellow, Američka asocijacija za filozofsku praksu (APPA, Njujork)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.