Rizici života u Beogradu

Volim da pešačim kad god to prilike, prevashodno vremenske, dozvoljavaju. Iz zdravstvenih razloga a i iz razloga neobaveznog zevanja naokolo i dopuštanja mislima da lutaju. E pa sad, to je sve teže u ovom gradu (Beograd) jer je rizik od upadanja u neku rupu, izvrtanja zgloba, pada i povrede ili makar bliskog susreta sa prljavom vodom u nekoj bari iz dana u dan sve veći.

A o nemogućnosti hoda trotoarom od parkiranih automobila i opasnosti da vas neki pokupi dok obilazite automobile na trotoaru izlazeći na ulicu, da ne govorim.

Ipak, kao strastveni šetač, moj pokušaj da delove svojih maršruta koje su neprijatne i opasne zamenim GSP-om propao je, s obzirom na to da već duže vreme na svakoj autobuskoj stanici gotovo u svako doba dana (nema više špica, špic je od ujutru do uveče) ima toliki broj putnika da bi trebalo vršiti izmenu svih putnika u autobusu i onih na stanici ne bi li se svak vozio bar malo.

U brojkama je to oko 40-ak ljudi na svakom stajalištu, pa imam utisak da se na svakoj stanici odvija neki mali protest protiv ne znam čega. Da li protestovati protiv gradske vlasti, koja svakodnevno emituje svoj bahati, primitivni i nestručni profil ne samo u medijima i konferencijama za štampu, već eto i neodgovorom na potrebe Beograđana u svakodnevnom životu, ili se ljutiti na bojkot-opoziciju i njihovih glasača koji su za njih a i sve nas izabrali Aleksandra Šapića da nas maltretira, a pokazali srednji prst nama ostalima koji nisu bojkotovali izbore.

Ne znam koliko je decenija potrebno da „na ovim našim prostorima“ glasač napokon razume da izbori nisu kladionice ili sportski događaji u kojima on sedi i uz kokice se zabavlja navijajući za one koji su mu iz nekog razloga simpatičniji, već da na svakim izborima ustvari glasa za sebe i za to što će živeti neko vreme.

Nismo „na ovim prostorima“ savladali ni tu jednostavnu istinu, a utisak je da se politički akteri i trude da ta jednostavna stvar ostane iza fironge. Bar većini. Vlastima u potpunosti. I tako dođemo do toga da su svi izbori, ustvari, ona kuglica ispod jedne od one tri šibice, šibicarske alatke. Vi samo mislite da je ona ispod jedne od njih. Ne, dragi prijatelji, nema je!

Dok ste vi birali između kokica i kikirikija, volšebno je nestala. To što je gradski saobraćaj ovakav i što su posledično saobraćajne gužve kao i u nekim drugim velikim gradovima, da ne kažem metropolama, jedina je sličnost sa tim gradovima i nije na ponos.

Tamo se prema tim problemima gradske uprave (napustimo izraze poput gradski oci, zar nam nije dosta tih očeva i sinova ovoga ili onoga) ozbiljno upuštaju uz učešće građana, stručnjaka iz odgovarajućih oblasti u rešavanje konkretnih problema sa kojima se ti gradovi suočavaju.

BAVE SE PROBLEMIMA građana i grada u okvirima finansijskih mogućnosti, uz dogovor o prioritetima sa građanima, za razliku „od ovih naših prostora“ gde se uprave ponašaju kao vlasnici grada i bave se, u najvećem mogućem obimu, oslobađanjem lokacija za potrebe investitora i sličnim poslovima iz korpe koruptivnih mogućnosti. Šta je ta reč “investitor“ u sebe sve uključila, nisam siguran da možete i da zamislite. Očekivati nekakvu promenu u pohlepi investitora, gradske vlasti ne spada ni u utopijska očekivanja.

Može se kvalifikovati isključivo kao glupost. Pohlepa i korupcija dve su sestre nezajažljive i mogu samo biti sprečene, same se popravljati neće. Pa eto, dragi moji sugrađani, ono što je moglo olovkom, sada će se morati braniti na mnogo teži način.

Naravno, ako išta od Beograda koji poznajemo (Sajam, hotel Jugoslavija, Savski most, obale Dunava i Save..) i čiju istoriju i duh treba čuvati i razvijati, želite da sačuvamo. I kao što aktivisti, a seljaci u Gornjim Nedeljicama, odlučno kažu „Neće kopati!“, recimo i mi Beograđani „Neće rušiti!“

E sad, da li znaš za nekog zavisnika koji se bez pomoći očistio kad je tako dobro ne biti slobodan, ne biti odgovoran, ne donositi odluke. A Boga nema.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.