Na svakih otprilike sto godina javlja se čovečanstvu fantom slobode Eleutherius, u istoriji poznat pod imenom Lutera, a običan narod ga je pamtio po surovom razračunavanju i obračunu sa bankarskim manipulatorima, kriminalu sklonim državnim službenicima, lopovima, bitangama, mafijom, poslovnim klanovima, pa čak i crkvenim velikodostojnicima uplašenim da će im on osporiti infernalne monopole i tako ih do prosjačkog štapa dovesti.
Dakle, te davne 1.500 i neke…
Lutera je odnela pobedu, počistila nepravdu, napravila red kako bi neko izvesno vreme vladala klimava pravda.
Onda su kočnice polako popuštale, narod opet gladovao, jači otimali od slabijih: zemlju, novac, prirodne resurse…
Sirotinja je čekala novog fantoma slobode ne bi li se pojavio i kao „neočekivana sila“ rešio stvari!
I onda se ovaplotio On, negde u Srbiji, na zlatiborskim proplanku, izašao u javnost, stresao sa sebe nepravdu vekova i krenuo u obračun sa privilegovanom aristokratskom kastom i domaćim monopolistima, a zatim svoje delovanje proširio i na svetske vlasnike dućana i ključeva od njih.
Zasukao je gospodin Stamatović rukave, stao na čelo svoga sela što ima pašaluk veći od beogradskog, krenuo da radi, gradi i vodi svetsku politiku na lokalnom nivou.
Zavukao je ruku u oveću kasu najznačajnije turističke destinacije u Srbiji inspirisan podrškom svojih seljana kojima je asfaltom zasuo nekoliko sokaka, kraćih od najmanje ulice omanjeg grada, i do dvorišta im poravnao rupe, kako bi na ovaj način osigurao njihov glas, onda opanak umrljan od balege obrisao o travu i stao na šmrkovima opran asfalt.
Podigao je svoj glas, prvo tiho, skromno, gledajući ovaj svet ispod obrva, sramežljivo, svojstveno nebitnim ljudima što svojim ulaskom u kafanu nisu poremetili atmosferu, uzvitlali duvanski dim, niti izazvali senzaciju, ipak donekle kuražno srećan što ga uopšte neko sluša i obraća pažnju na već toliko puta ponovljene floskule od kojih se građanima već odavno smučilo i svakodnevno pokušavaju da ih ispljunu, a usta isperu bosiokom i svetom vodicom.
Kada je osigurao svoj položaj beskrajno srećan što njegova mantra, izmišljena pre mnogo vekova, radi, nastavio je, daleko sigurnijim glasom, da uteruje u red protivnike sad već zlatne gondole sa najdužim sajlama u Evropi, i kao Robin Hud otima od sirotinje i pomaže bogatima, kune se u domaćinsku Srbiju, frulu i svoje jato neuke čeljadi.
Zlatibor je, taj neiscrpni rudnik organizovanog pranja novca, razrovao i namesto mira, tišine i „vazdušne banje“ torne i bušilice ponudio, svakome pružio iz dubokog džaka koliko je trebalo, domaćinski, štedljivo, ni dinara ili evra više no što je potrebno.
Ponosan na sto pedeset gradilišta, koliko ih danas na Zlatiboru ima, širokogrudo se isprsio i od bistrih potoka i reka grupisanom ološu zaradu obezbedio i mini-hidrocentrale ponudio, tako su Prištavica, Rzav i druge pritoke kroz cevi zastenjale, a Stamatović taj fantom slobode, sebi u gnezdu mafije i kumovskih odnosa, još jedan vid podrške obezbedio.
Tako se domaćinska Srbija pravi, gondole grade, na otvaranje praotac dovodi, licemerno obezbeđuju bogati kako na prosjački štap ne bi pali, dok on zatečen neočekivanim uspehom, još uvek u čudu blene u svoju fotografiju na radnom stolu.
U prvim trenucima Stamatovićeve pojave i njegove mršave propagande, iz njega su izbijali dijagnostički govori, jedva iz usta izgurane fraze što ne leče pacijenta ali mu ulivaju nadu da će možda pred kraj života ozdraviti.
Gurao se i laktao u prve redove onako ispod tezge ali maglovito svestan da mora šurovati sa ljudima koji drže u rukama okidače topova i ostalu brahijalnu silu.
Tako se desilo da se nađe na istom platou sa nadpastirom, po koju čašu u dobrom društvu ispije, a onda, valjda pridremao od najslavnijeg momenta u svojoj karijeri političara i narodnog čobanina, skoče od stola i drekne:
„Nisam se priklonio Vučiću!“
Nisi, treba prvo da izađeš ispod njegovog kaputa da bi mogao da se prikloniš.
Autor je slikar i pisac iz Užica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
