Roditelji treba da dozvole greške i pohvale trud i napor svoje dece: Lični stav lekarke Tatjane Milošević

U nedeljama koje su sledile, na videlo su izašle sve slabosti i tromost školskog i zdravstvenog sistema kao i raspad institucija koje su, bez ideje i smisla, haotično donosile odluke, čime se iz dana u dan povećavala nesigurnost i đaka i roditelja širom Srbije. Prekid školske godine je bio logičan beg odgovornih od donošenja novih, pogrešnih odluka.

Promene u školskom sistemu su neminovne. Norveška je posle tragedije u kojoj je u omladinskom kampu život izgubilo nekoliko desetina tinejdžera napravila velike promene u školskom sistemu i poboljšanja u sistemu socijalne zaštite koje nisu oglašavane na velika zvona, a koje su dovele do toga da su deca, zaista, na prvom mestu.

U školama su besplatni udžbenici i tableti za nastavu, besplatan je prevoz za decu do navršenih 17 godina, kao i ulaznice za sve institucije kulture. Daje se podrška učenicima u školi i, na prvom mestu, deci i porodici.

Ne treba vam veza za vrtić ni za učiteljicu, roditelji ne kroje odeljenja. Sva deca su, od uzrasta od dve godine, u obavezi da idu u vrtić, u grupama i školama je 10-15 dece, zaposleni u sistemu socijalne zaštite i školama su edukovani za prepoznavanje poremećaja u ranom razvoju i ponašanju.

Promene nisu došle preko noći. Stvar je u postavljanju prioriteta i ulaganje u ono što se dugoročno najviše isplati, a najsporije vidi, a to su promene u društvu i njegov napredak. Društvo koje želi napredak treba prvenstveno da ulaže u ljude, a ne u građevine.

Postavljanje profesorke psihijatrije na čelo Ministarstva prosvete nam je poslalo poruku da nam je potreban psihijatar da izleči bolesni školski sistem, kao da je škola ostrvo, a ne deo društva koje je postalo bolesno.

Ne treba nama više kamera da što bolje dokumentujemo nasilje u školama, ni specijalna vrata, ni drakonske kazne za što mlađu decu. Treba nam više stručnih ljudi u školama koji kroz savetodavni rad daju podršku deci, na vreme prepoznaju njihove probleme i pomažu im da se što bolje uklope u društvo.

Ovo je pristup koji može efektivno da smanji nasilje i zato bi svi zaposleni u nastavi trebalo da se dodatno obrazuju, ukoliko to nije bio deo njihovog dodiplomskog obrazovanja, kako bi kao kompetentni pedagozi bili upoznati, između ostalog, i sa razvojnom psihologijom i osnovama psihopatologije.

Školski sistem mora da ima snage i kadra da podrži decu uključujući i njihovu neurobiološku i bilo koju drugu različitost kako im ona ne bi bila teret i uzrok izopštavanja iz društva.

U društvu koje je puno nasilja u svim segmentima, u kome niko nije odgovoran, nije kriv i ne snosi posledice, ni moralne ni zakonske, ne možemo očekivati skorije promene.

Sve polazi iz kuće, ali porodica živi u društvenom okruženju. Nama su već vrtići postali bojna polja u kojima se deca puštaju da jači pobedi, a slabiji se uči da se povuče.

Veštine rešavanja konflikata, razvijanje saosećanja kod dece i učenje solidarnosti se uče od najranijeg uzrasta. Veštine koje treba da savladaju usložnjavaju se kako deca rastu, pa je nerealno očekivati da će samo uvođenje jednog novog predmeta u školi napraviti razliku.

Uostalom, već više od 20 godina u školama imamo Građansko vaspitanje i Versku nastavu, a generacije dece i mladih odraslih su sve netolerantnije i nasilnije. 

U zemlji i društvu raspadnutih vrednosti porodica ne može biti ostrvo. Potrebno je osvešćenje ne samo pojedinca, nego i društva u celini. Za sada su roditelji prepušteni sami sebi, pa, na prvom mestu, treba da se zapitaju da li žele da njihovo dete odraste u osobu koja će biti potpuno poslušna ili biti samostalna i nezavisna i misliti svojom glavom.

Roditelji treba da rade ono što je i do sada bila njihova dužnost: da pruže podršku i ljubav, budu otvoreni i dostupni deci kada im je potrebno, pokažu interesovanje, prihvate ih i poštuju kao ljudska bića.

Treba da uživaju u malim stvarima sa svojom decom: u doručku pred polazak u školu, šetnji u prirodi, basketu ispred zgrade ili samo u razgovoru pred spavanje, ali i da preispitaju sebe: šta očekuju od svoje dece, šta ih brine, koji je stepen slobode koju im pružaju, koja prava i odgovornosti deca imaju, kako rešavaju međusobne konflikte.

Kada dete uđe u adolescenciju, tu se ne završava podučavanje životnim veštinama: i tada je uloga roditelja ključna. Važno je „preskočiti“ bespogovornu poslušnost, omalovažavanje i ignorisanje dece, pojačavanje kontrole, spasavanje i stalno rešavanje njihovih problema, ultimatume i ucene, osude, kazne, „gušenje“.

Zadatak roditelja je da osluškuju svoju decu, provode zajedničko vreme, budu u toku i uključeni ne narušavajući njihovu privatnost i granice, da dozvole greške i pohvale trud i napor svoje dece.

Autorka je specijalistkinja pedijatrije u Gornjem Milanovcu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.