Foto: Branislav Lucić
U zborniku saopštenja sa okruglog stola održanog u Novom Sadu 3. jula (Položaj srpskog jezika u savremenom društvu: Izazovi, problemi, rešenja u izdanju Odbora za standardizaciju srpskog jezika i Matice srpske) Veljko Brborić objašnjava u tekstu: Razmišljanje o srpskom jeziku u sedam tačaka da su „posredi važne identitetske kategorije nacije i njene kulture, posebno aktuelnih problema srpskog jezika“ zbog kojih ulazi u javni diskurs svojim prilogom.
Za budućnost mogu biti krive žene
Brborić pomera ukupan fokus pitanja srpskog jezika u kontekst neizvesne budućnosti, i upućuje na populacionu politiku, čime direktno ulazi u politička pitanja „ne samo jezičke već i nacionalne“ održivosti zajednice.
Kao i drugi u Zborniku, konstatuje nemar države za rešavanje tih važnih pitanja opstanka, što je novo u odnosu na skorašnje tvrđenje predsednika Matice srpske (2020), da je dobar odnos Matice i države („uspostavili smo dobre odnose sa predstavnicima države“ na svim nivoima, izjavljuje), uz ocenu da su one organski srasle i srodne).
Otkud sada kritika vlasti u državi?
Povod je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, za koji Brborić kratko konstatuje da je u pitanju nasilje nad srpskim jezikom, da je za to odgovorna vlada i posebno žene u njoj (a ko bi drugi) ministarke: Zorana Mihajlović i Gordana Čomić (kojima Miloš Kovačević u svom tekstu u Zborniku pridružuje i treću, Maju Gojković). Već je u ovom delu Brborić pokazao stepen mizoginije (inače implicitan i u drugim tekstovima Zbornika).
Pristojna naučna reputacija
Kao i drugi u Zborniku, Brborić ponavlja da su stručnjaci ti koji treba o pitanjima jezika da donose odluke i da onda društvo uvažava njihova mišljenja, pa precizira „posebno onih sa pristojnom naučnom reputacijom (pa u napomeni razrešava našu dilemu ko bi to mogao biti: Miloš Kovačević, Sreto Tanasić, Slobodan Remetić i Aleksandar Milanović – muškarci iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika).
Drugim rečima jezik je posed Odbora za standardizaciju, čiji je Brborić potpredsednik, dakle i njegov!
Brborić pokazuje dobru volju da i sam doprinese podacima na temu rodne (ne)ravnopravnosti, (muškaraca), pa navodi kvantitativne podatke koji bi bili korisni za osnovnu viziju jezika i nacije u budućnosti.
Podatke daje za institucije u kojima je angažovan i koje dobro poznaje (i mi mu otuda verujemo kada govori o zaposlenim muškarcima i „damama“ (njegov izraz za žene).
Kvantitativni podaci
U Institutu za srpski jezik SANU (bez stručnih službi) ima 67 zaposlenih, među kojima su 53 dame (79,1%), a muškaraca je samo 14 (20,9%); i za katedre Filološkog fakulteta (na kojem je zaposlen) preovlađuju dame, ukupno 66 (83,5%), dok je muškaraca samo 13 (16,5%).
Na pojedinim katedrama je odnos još više u korist dama: italijanski: 17 dama i samo 3 muškarca, engleski jezik: 32 dame i 5 muškaraca, nemački jezik 17 dama i 3 muškaraca.
Ako je budućnost u pitanju, onda je ustanova u kojoj je zaposlen u problemu.
Možda i ne, ako verujemo da su sve ove dame sa „pristojnom naučnom reputacijom“, što je Brborić istakao kao viši stepen u vrednovanju naučne profesije, ali tada nije primerovao ni jedno žensko ime.
Kvantitet da, ali i društvena moć uz to
Ipak, Brborić je propustio priliku da nam saopšti koliko je dama u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, u kojem je i sam na visokoj poziciji potpredsednika, a čiji su članovi, po njegovom mišljenju sa pristojnom naučnom reputacijom, pa i on sam kao potpredsednik.
Ukupno je 17 u tom telu, ali je odnos 12 muškaraca i 5 dama (Duška Klikovac, Sofija Miloradović, Jelica Stojanović, Isidora Bjelaković, Sanja Đurović).
Ako je duplo veći broj muškaraca u Odboru, da li da tumačimo da srbisti u Odboru imaju pristojniju naučnu reputaciju od srbistkinja (dama)?
Kako to da se Brborić nije zalagao za prevagu dama u ovom važnom telu za budućnost srpskog jezika, izuzetne društvene, naučne i političke moći?
A šta ćemo sad?
Učićemo jedni od drugih! Evo kako! Podatke o brojnosti žena i muškaraca na pojedinim fakultetima i katedrama, objavila je prof. dr Nevena Petrušić (sa Pravnog fakulteta u Nišu), još pre dve decenije uz dubinsko istraživanje o polnoj strukturi na univerzitetima u Srbiji.
Konstatuje da samo kvantitativni podaci o većem prisustvu žena u nekoj profesiji i instituciji nisu dovoljni da objasne (ne)ravnopravnost žena i muškaraca, pa ni u akademskoj zajednici.
Zato ona ukršta podatke sa podacima društvene moći u društvu (dekanski tim, predsednik saveta i sl.), te zaključuje da su ove pozicije moći ostale u rukama muškaraca i na feminiziranim fakultetima u kojima su žene (dame) brojnije.
Takođe zaključuje da je proces feminizacije nauke, ili struke, u direktnoj vezi sa slabljenjem reputacije istih u društvu.
Jasno je onda zašto se mladi ne upisuju na studije srpskog jezika (zbog čega Brborić optužuje vlast u Srbiji, neprihvatanjem sopstvene odgovornosti).
Da bi srbisti ovladali izuzetno kompleksnom problematikom rodne ravnopravnost, pa onda i u jeziku, dodatna znanja i primene novih metoda istraživanja bili bi dobrodošli i u ovoj struci (kao što je intersekcionalni pristup, inače obavezan u osnovnom programu na rodnim studijama u svetu i kod nas).
Ako razmenjujemo naša znanja, u srbistici i rodnim studijama, bolje bismo razumeli naše argumentacije, ali još više sam predmet o kojem razgovaramo, rodnu osetljivost, sve u nastojanju da objasnimo kompleksnost pojedinih pitanja u širokom polju rodne (ne)ravnopravnosti, pa i u jeziku posebno sada, ali i za budućnost.
Autorka je profesorka emerita Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
