Rodna ravnopravnost i politika: Čekajući suštinske promene

Sastav nove Vlada Srbije je na prvi pogled izuzetno rodno senzitivan – na njenom čelu je žena, a 10 od 23 ministarstava vode ministarke.

Ne moramo da idemo daleko u prošlost, već samo da pogledamo sastav prethodne Vlade (u kojoj su žene vodile četiri ministarstva), pa da zaključimo da ovo jeste mali pomak u ostvarivanju ravnopravnog učešća žena i muškaraca u procesima odlučivanja.

Međutim, da li na osnovu tog podatka možemo da zaključimo da će raspodela ministarstava voditi preispitivanju rodne hijerarhije u političkoj sferi i preraspodeli moći?

Da će novoformirana Vlada i novi saziv Narodne skupštine uvažavati rodnu perspektivu u procesima kreiranja javnih politika?

Da ćemo konačno doći do tačke u kojoj će sve ministarke i poslanice oštro osuditi mizoginiju i seksizam u javnom i političkom diskursu?

Čuje li se ženski glas

Poslednji izbori doneli su nam više žena na ministarskim pozicijama i 39,6 odsto poslanica u Narodnoj skupštini, ali ako malo više zagrebemo ispod površine, videćemo da princip rodne senzitivnosti nije bio odlučujući prilikom kreiranja poslaničkih grupa, odbora i delegacija u vrhovnom zakonodavnom telu.

Žena predsedava jednom od osam poslaničkih grupa, na čelu je pet od 20 odbora i četiri od 11 delegacija. Predsednik Narodne skupštine je muškarac, a od šest potpredsednika, dve su žene.

Nažalost, podaci o rodnom sastavu zakonodavnog tela pokazuju da se zapravo nije odmaklo u uspostavljanju sistema koji afirmiše i podstiče postavljanje žena na rukovodeće pozicije.

Bolja situacija nije ni unutar samih parlamentarnih političkih stranaka, u kojima ne postoji nijedna žena predsednica. Ta pozicija je i dalje rezervisana samo za muškarce.

Skoro 40 odsto žena u Skupštini je obezbeđeno zahvaljujući izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika u februaru ove godine kada je kvota zastupljenosti žena na izbornim listama uvećana sa 30 odsto na 40 odsto (član 40a).

Ovaj predlog je uputila sadašnja ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Gordana Čomić, koja je prilikom usvajanja ovih izmena odstupila od opozicionog bojkota rada Skupštine i pojavila se na glasanju.

Očigledno je da je ovaj amandman Gordane Čomić naišao na odobravanje vlasti, što jeste dobar signal da se neke stvari pomeraju u pravom smeru.

Međutim, vladajuće političke strukture u Srbiji moraju da shvate da pojedinačna rešenja, bila ona zakonodavnog karaktera kao što je to slučaj s kvotama na izbornim listama, ili rezultat odluke predsednika Srpske napredne stranke da u novoj Vladi bude 50 odsto žena, ne mogu imati zadovoljavajući efekat ukoliko ne postoji sinergija više kompatibilnih procesa koji vode ka razbijanju okoštalih rodnih hijerarhija u političkoj sferi.

Štaviše, nivo učešće žena u javnom i političkom životu ne može se meriti isključivo na osnovu brojnosti žena u različitim strukturama i institucijama, već i na osnovu moći koju poseduju u procesima odlučivanja i kreiranja javnih politika koje sadrže inkorporiranu rodnu dimenziju.

I tu dolazimo do narednog ključnog pitanja – da li možemo očekivati da ministarke i poslanice u Skupštini udruže snage u unapređenju rodne ravnopravnosti u Srbiji?

Da li svoju poziciju mogu i žele da iskoriste ne samo za stvaranje rodno senzitivnog političkog ambijenta koji bi bio podsticajan za veće i lakše uključivanje žena u politici, već i za redefinisanje postojećih patrijarhalnih struktura koje onemogućavaju integrisanje rodne perspektive u sve aspekte društvenog, ekonomskog i političkog života?

Mali koraci i krupni zadaci

Pred Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog na čelu sa Gordanom Čomić, kao i Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost koje predvodi Zorana Mihajlović, jesu krupni zadaci ukoliko žele da pokažu posvećenost jačanju rodne ravnopravnosti.

Na novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti čeka se već nekoliko godina. Koordinaciono telo je bilo zaduženo za pripremu nacrta, koji je menjan usled primedbi civilnog sektora, a kada je došao red da se novi nacrt nađe opet na dnevnom redu u Narodnoj skupštini, blokiralo ga je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Tokom 2017. i 2018. godine stizale su najave od Ministarstva da će novi nacrt biti stavljen na uvid javnosti, čak se prošle godine tim povodom oglasila i tadašnja predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, ali novi nacrt zakona još uvek nije ugledao svetlost dana.

Oznaka hitnosti ne stoji samo pored ovog propisa već i nekoliko strateških dokumenata.

Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost ističe ove godine, a izrada nove nije u najavi. Štaviše, još uvek važeća strategija nije imala prateći akcioni plan za 2019. i 2020. godinu, koji je ostao u formi nacrta.

Još veći problem je nepostojanje Nacionalne strategije za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodičnim i partnerskim odnosima koja se čeka od 2016. godine (prethodna strategija je bila izrađena za period 2011−2015).

Civilni sektor uveliko traži i izmenu Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Izveštaji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ukazuju na velike probleme s kojima se žene suočavaju u svakodnevnom životu.

Prema poslednjem izveštaju za 2019. godinu, pritužbe zbog diskriminacije na osnovu pola su druge po brojnosti, odmah posle pritužbi zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, i čine 13,2 odsto ukupnog broja pritužbi.

Sadržaj pritužbi pokazuje loš položaj žena na tržištu rada i učestalost kršenja njihovih prava u slučaju trudnoće i porodiljskog odsustva, kao i probleme diskriminatornih konkursa za posao i neprimerenih javnih izjava o ženama.

O problemu rodno zasnovanog nasilja i femicida se sve više govori u javnom prostoru, a predstavnici vlasti se oglašavaju tim povodom, oštro osuđuju počinioce zločina i najavljuju da će država zaštititi žrtve nasilja, a počinioce kazniti.

Ali i pored tih izjava, dočekali smo 2020. godinu bez jedinstvene i javno dostupne baze o broju femicida. Kako možemo očekivati odlučne preventivne mere i mere sankcionisanja, ako ne znamo tačan broj žrtava, već o njemu zaključujemo na osnovu medijskih natpisa?

Na sve ove probleme ukazuje i Evropska komisija u svom poslednjem Izveštaju, objavljenom oktobra 2020. godine.

Problemi su opšte poznati, o njima se razgovara godinama unazad, ali suštinske promene izostaju.

Da su postojeći pomaci nedovoljni, vidi se i u drugom izveštaju Indeksa rodne ravnopravnosti za 2016. godinu koji pokazuje da se Srbija sa indeksom od 55,8 poena našla na 22. mestu između Portugalije i Kipra kada se poredi sa zemljama Evropske unije.

Činjenica da je Srbija napredovala za 3,4 poena u odnosu na 2014. godinu jeste ohrabrujuća, ali podaci koji pokazuju na rodnu nejednakost u domenu moći, novca i vremena opominju.

Problemi na polju rodne ravnopravnosti su brojni i njihovo rešavanje iziskuje krupne i sveobuhvatne sistemske promene.

Sitni pomaci, poput broja žena na izbornim listama ili broja žena na ministarskim pozicijama, jesu važni, ali oni suštinski ostaju beznačajni ukoliko žene na rukovodećim državnim pozicijama ne iskoriste svoju novostečenu moć kako bi podstakle ulazak još većeg broja žena u politički i javni život i ukoliko ne počnu zajednički da rade na rušenju strukturalnih barijera koje doprinose rodnoj segregaciji.

Štaviše, jedino njihovim zajedničkim delovanjem mogu se uspostaviti institucije i kreirati javne politike koje uvažavaju rodnu perspektivu, a stereotipi i predrasude o rodnim ulogama dekonstruisati. Nema rodne ravnopravnosti bez jačanja rodnog identiteta. Pitanje je: da li su žene u politici spremne da se bore za svoja prava i prava svojih sugrađanki?

Autorka je koordinatorka projekata u Beogradskoj otvorenoj školi