Rokenrol za kućni savet u Jevremovcu

Tamošnji, iako ne česti koncerti u organizaciji CEBEF-a (Centra beogradskih festivala), komunalna su tema broj jedan iako bi se dalo očekivati da bi to pre moralo biti višegodišnji nemar neodržavanja kišne kanalizacije i uličnih slivnika, čemu upravo kao poplavi, plaćamo danak svake tropske kiše.

Cela ova priča počinje da liči na život koji podražava fikciju i popkulturu. Još davne 1979. na albumu prvencu Riblje čorbe „Kost u grlu“, noseći singl bio je „RocknRoll za kućni savet“, koji anticipira i reafirmiše današnju realnost „komšije će da me biju zbog preglasnog rokenrola – pominju mi familiju – teraju me dođavola“.

Štaviše, kada je dve godine kasnije, 1981, izašao Čorbin album „Mrtva priroda“ u Ilustrovanoj Politici objavljeno je pismo izvesnog tinejdžera u kome je razglabao na temu ideološke podobnosti Bore Đorđevića. To je kako navodi Petar Janjatović u EX YU Rock enciklopediji bilo dovoljno da SUBNOR skopske opštine Karpoš podnese zahtev da se ploča zabrani zbog stihova „za ideale ginu budale“ i „kreteni dižu bune i ginu“ iz pesme „Na Zapadu ništa novo“.

Stiče se utisak da su današnji taj deran, Marko Vidojković, i sva silina pisama čitalaca u Danasu zapravo onovremeni prvoborci koji muziku tretiraju kao „silovanje“ za Botaničku baštu, a jazz i garden sesije imenuju „deponijom buke“.

U navedenom i sebičnom posmatranju decenijama socijalno devastiranog prostora za komarce i krpelje, kao ekskluzivnog rezervata za komšijski laki san i rezervat za demotivisane studente botanike, Vidojković i revnosni autori literarnog žanra pisma čitateljstva, više liče na Batu Stojkovića – druga Čabora i komšinicu Alenku Rančić iz Nacionalne klase: „Druže Brano – kakva je takva je, škoda je moja.“

Nažalost, Beograd je u nekoliko prethodnih godina i ne samo zbog korone izgubio pregršt koncertnih zatvorenih i otvorenih koncertnih prostora: od velike dvorane Sava centra i tzv. Beoekspa na Novom Beogradu do bašte SKC-a, letnjeg Bitefa na Kalemegdanu, Miksera u Savamali. KC Grad i Božidarac su hiberniranli sopstvene scene, Olimp je već godinama mrtav, Parobrod je ukinuo koncertni hol posvećen Arsenu Dediću.

Ako se ne varam, u dvomilionskom metropolisu igraju još samo Barutana na Kališu, Fest u Zemunu, mts Dvorana kao Dom sindikata koja se ustalila kao maltene jedina adresa pored Doma omladine i novootvorene Zappa baze na krovu Beton hale.

Hvala bogu da će Dino Merlin koncertnu publiku da vrati u Štark arenu, jednako kao što je Margo Robi kao Barbi vraća u bioskope. Sa nekomercijalnom klupskom džez scenom od počivših Iguane i Jazz bašte do Das Boota, situacija je utoliko drastičnija da trenutno i povremeno figuriraju samo tri adrese.
Legitimno je pitanje kakve sve to navedeno ima veze sa Botaničkom baštom.

Pa sada već tradicionalni junski Jazz in the Garden, takoreći jedina je prilika gde mimo Beogradskog džez festivala možemo da gledamo i slušamo muzičare Big benda RTS-a, Vasila Hadžimanova i Matiju Dedića.

Takođe i koliko god to patetično nekome zvučalo, domaća muzička scena što od kovida, što od svih posledičnih efekata tokom dve godine 2020/22. doživela je ljudsku katastrofu jer su preminuli njeni najznačajniji umetnici – muzičari i autori: Đorđe Balašević, Zoran Simjanović, Vojkan Borisavljević, Marina Tucaković, Kornelije Kovač, Sanja Ilić, Predrag Vranešević, Đorđe Marjanović, Minja Subota, Miša Aleksić, Nenad Stefanović, Dragoljub Đuričić, Aleksandar Banjac, Raša Đelmaš, Zafir Hadžimanov, Duško Gojković, Mirko Šouc.

Pa dakle imati jedinstvenu i verovatno jednu od poslednjih prilika na sceni Botaničke bašte gledati Radeta Šerbedžiju i Zapadni Kolodvor ili Zvonka Bogdana i tamburaše s Petrovaradina je neprocenjivi društveni događaj. Direktoru CEBEF-a Damiru Handanoviću moglo bi se svašta prigovoriti, ali ne činjenicu da je Botaničku bašta Jevremovac, jedan od najlepših skrivenih prostora u centru prestonice, priuštio Beograđanima kao otvoreni sadržaj.

Ali to nije nikakav ovdašnji ekskluzivitet, u Hamburgu, koji volim da ističem kao primer, tzv. Grosse Wallanlagen botanička bašta je takođe celodnevni prijemčivi open air.

Na koncu oko same buke u Botaničkoj bašti: u prostoru audio režije svaki put i sve vreme prisutan je dežurni inspektor Sekretarijata za komunalne poslove sa mernim uređajima. Dozvoljena granica je 90 decibela iako je standard na Zapadu 95-6 jer je izlazna snaga ozvučene noge na bubnju u tom mernom opsegu.

Povrh zida zvučne izolacije koju tamo pre svega čini sama stoletna šuma, glasnije je monitorsko ozvučenje namenjeno muzičarima na samoj bini od onog usmerenog ka publici.

To svaki događaj tamo dovodi u pat-poziciju tehničke ispravnosti jer je zvuk koji sa zakašnjenjem stiže do publike slabiji od osnovnog na sceni i sa apsolutnom nemogućnosti angažmana pratećih vokala ili duvačke brass sekcije. Kada se pogleda studija buke u saobraćaju koju su na Fakultetu za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu – Univerziteta u Kragujevcu radili N. Bogojević, B. Tatić i Z. Petrović, vidi se da npr. tramvaj kao šinski prevoz bez barijere proizvodu buku od 70 do 110 decibela, a da je svakodnevni žamor kao polazna referentna vrednost u razmeri od 40 do 60 decibela.

Logični zaključak je da svako ko živi u Ulici Ilije Garašanina može da se buni za muziku sa Tašmajdana, žitelji duž bulevara Nikole Tesle od Šest kaplara do Jugoslavije za Beer fest, kao što se uostalom bune i stanari Beograda na vodi oko Savskog tramvajskog mosta, Cetinjske oko istoimene ex pivare.

Ili kao što niko ne pita one koji žive u Dušanovoj i na Bulevaru za njihove tramvaje, ljude sa Čukaričke padine i Julinog brda, oko divlje spalionice kablova, nas u Siminoj i Kapetan Mišinoj oko laboratorije Hemijskog fakulteta.

Život u velikom gradu podrazumeva stalne kompromise. Dvanest koncertnih događaja, niti jedan tehno ili ne daj bože heavy metal, u odnosu na 120 dana leta od juna do septembra, zaista su svetogrđe i zlovolja napadati i prigovarati.

Autor je bivši producent koncerta Roling Stounsa na Ušću i U2 na Maksimiru

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.