Rovinj i Nikolinac – isti klinac: Kako sam na dva veselja, jednom podno Rtnja i drugom u Istri, shvatio da smo Hrvati i mi isti

Jugoslavija je umrla sa Titom, bez obzira što su mnogi mislili da ni Tito ni Jugoslavija ne mogu nikad da umru.

Jaoj, kako je meni kao klincu bilo smešno kad su matori ljudi plakali za Titom, ja im kažem pa dobro imao je 88 godina, a neki su mi odgovarali, mislio sam da Tito ne može da umre.

Pa čekaj, realno jeste smešno kad čovek od recimo pedesetak godina misli da je neko besmrtan, makar to bio i drug maršal. Evo šta me podstaklo da vam ovo pišem.

Sinoć mi pošalje poruku moj kolega Oliver Injac, žali mi se na stanje u zemlji, odgovaram, majstore mi živimo horor film, spas je u porodici, prijateljima i muzici.

Advokat Injac je inače veliki ljubitelj vinila i ima koliko znam više gramofona. Kaže, tačno, bio sam u Sarajevu tu mi drugari sa radnih akcija poklonili 80 ploča, a posle kažu bratstvo i jedinstvo ne postoji.

Pa sad, kako šta i kako gde, bratstvo postoji između pojedinaca, a jedinstva svakako nema, ali ljude nikako ne možeš da deliš po naciji ili veri već samo po onome što nose u duši.

Nismo poslušali Antu Markovića, koji nam je proročki rekao šta nas čeka i sad živimo njegove reči…

Ipak postoje razni modeli zajedničkog funkcionisanja na prostoru Balkana, gde i dalje ostajemo jedni pored drugih. Ako se ne može, ne mora se živeti u jednoj državi, ali se mora usko sarađivati, jer smo jedni na druge definitivno i trajno upućeni.

Osim toga, narodi bivše Jugoslavije i nakon ratova, progona i svega što se dešavalo pre dvadeset i više godina, ostali su slični. Govore istim ili sličnim jezikom, žive na istom prostoru, dele sličnu sudbinu koju im određuju svetski moćnici, imaju sličnu kulturu…

Znam, mnogi su se u to uverili, ali komparacija koju ću izneti jeste zabavna, bar meni i nekima kojima sam to usmeno izložio.

Negde pred kraj 2000. godine, moj sestrić Vladica pravi ispraćaj u vojsku. Glavna fora je što on baš i ne ide odmah u vojsku, ali svinje su stigle za klanje baš tada i kad Vladičin deda, a moj sada na žalost pokojni teča Desimir kaže da se pravi ispraćaj, nema tu mnogo polemike.

Mislim da on ni te 2000-te nije baš bio ubeđen da je „drug Tita“ preminuo, već je više verovao da se radi o zaveri svetskih moćnika koji su ga privremeno negde sklonili.

Demokratija mu nije bila omiljen pojam.

Dakle, ispraćaj i tačka. Lokacija, selo Nikolinac u podnožju čuvene planine Rtanj, oko 10 minuta vožnje od centra Sokobanje. Dom u centru sela, zadimljen. Pevaljka, pečenje, ludilo. Varijanta „ja pod stolom a pod kim si ti?“.

Fudbalski rečeno, krenuo sam kući za Beograd početkom drugog poluvremena ove zgode, negde iza ponoći, pričali su mi kasnije da je pevaljka negde u produžecima (dakle oko 5 ujutru) nakon otpevane 27. Cecine pesme, počela da plače, jer više nije imala snage za pevanje.

Tri godine kasnije, u proleće 2003. godine, moj kum bubnjar „Riblje Čorbe“ Vicko, sada jedini živi član prve postave legendarne grupe, preneo mi je poziv njegovog sina Igora koji živi u Rovinju, da prisustvujemo njegovoj maturskoj večeri. Veoma obradovan ovim pozivom, proveo sam u Rovinju nekoliko dana.

Kako pripadam generaciji koja je imala tu nesreću, da kad je trebalo da luduje u Rovinju, „ludovalo“ se u nekim drugim gradovima bivše Jugoslavije , do tog momenta nisam bio u ovom prelepom gradu.

Upoznao sam dosta ljudi, razgovarao sa njima, a poseban pečat na mene je ostavio Vickov prijatelj Bruno Langer, frontmen čuvene grupe „Atomsko sklonište“. Rekao mi je tada Bruno, „čuj stari boga ti, imamo mi ovde naših ludaka, ali ogromna većina ljudi je za normalne odnose sa Srbijom“ .

E sad, na red dolazi matursko veče mog mladog kuma Igora. Lokacija, restoran u kampu pored mora koji u julu i avgustu okupiraju turisti iz zapadne Evrope.

Program počinje sa zabavnom muzikom, da bi se lagano uz nezaobilazni „vozić“ uz Bajaginu „Moji su drugovi“, prebacili na čiste narodnjake. Pevaljka, pečenje, ludilo. Opet varijanta „ja pod stolom a pod kim si ti?“

Fudbalski rečeno, krenuo sam kući sa Vickom za Beograd početkom drugog poluvremena ove zgode, negde iza ponoći, a ostao sam uskraćen za informaciju da li se i ovde pevaljka posle otpevane 18-te Cecine pesme rasplakala.

Kažem Vicku u kolima, kume, bre ovi isti ko mi, kao fini, krenuli sa Oliverovim galebom, a završili pod stolom. Sve ti je to slična priča, moj kume, kaže Vicko i spava, jebote čovek je prespavao od Rovinja do Beograda, ali to je druga priča.

Razmišljam, kolko je sve kulturološki blisko. Da li bi Brunu Langeru bilo okej na Vladičinom ispraćaju u vojsku u selu Nikolinac u jugoistočnoj Srbiji?

Siguran sam da bi, kao i meni. Kao i mom teči. Naravno, razmišljao sam da li bi se pokojni teča i Bruno zagotivili, da su imali priliku da se sretnu. Mislim da bi.

Bruno je doduše znao da je „drug Tita“ definitivno umro, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je na licitaciji kupio jedan od Tiletovih crnih mercedesa sa kojim je posle prošao celu Evropu, a demokratija mu je bila mnogo draži pojam nego teči.

Osim toga, teču je dok je živeo u Jugoslaviji interesovala atomska bomba, bio ubeđen da ju je „drug Tita“ napravio, naravno za spoljnog neprijatelja. Za unutrašnje je po njegovom mišljenju bio dovoljan pendrek. Nije ga interesovalo „Atomsko sklonište“, više je voleo Tozovca i Cuneta i verovatno bi za Bruna da se ono veče pojavio na Vladičinom ispraćaju pomislio da „pije drogu“.

Ali brzo bi se zagotivili. Ne samo zato što bi Bruno otkinuo na tečinu rakiju. Nego zato što obojica veruju u poštenje, rad, dobrotu. U mir a ne u rat. Obojica dobri ljudi. Da su se njih dvojica pitali, različiti, ali na istoj strani, ni jedan metak ne bi bio opaljen, osim kad teča ode u lov i naravno kad se Vladica ženi.

I tako, kad sam danas obavestio Vladicu da ću pisati o njegovom sada već legendarnom ispraćaju u vojsku, iskoristih da ga pitam za mišljenje, da li bi se teča i Bruno zagotivili da su se sreli?

Naravno, reče mi Vladica, ponavljajući Vickove reči, sve ti je to slična priča…

Autor je advokat sa Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.