RTS je od 5. oktobra pod kontrolom vlasti: Lični stav Slobodana Divjaka

Pri tome, međutim, preovlađuje mišljenje da najdublji uzrok te činjenice leži u tome što postojeća izvršna vlast beskrupulozno krši i izigrava ustav i zakone o informisanju, posebno onaj koji se odnosi na javni servis i elektronske medije uopšte.

No u takvom tipu objašnjenja ispušta se iz vida da će svaka vlast težiti naznačenom vidu ponašanja ukoliko je u tom njenom nastojanju ne ograničavaju osnovni ustavni principi konkretizovani u adekvatnim formalnopravnim mehanizmima.

Stoga bih podsetio na davnašnje upozorenje lorda Aktona da svaka vlast kvari ljude, a ona apsolutna apsolutno.

Time ne želim da derogiram značaj moralne komponente upravljača, već samo da uputim na to da moral ne može biti jedini ili dovoljni garant dobre vladavine.

Naprosto, ljudi, po samoj svojoj prirodi, nisu otvoreni samo prema dobru, poštenju, altruizmu i solidarnosti, već i prema zlu, sebičnosti, koristoljublju, zloupotrebama, kriminalu…

U svom tekstu pokušaću da na primeru javnog servisa pokažem gde u našem kontekstu leži suštinski potencijalni izvor njegovog pretvaranja iz institucje koja bi, po svojoj definiciji, trebalo da bude nezavisna od vlasti u instituciju koja predstavlja puku propagandnu mašineriju vlasti.

U tom pokušaju, poći ću od lako ustanovljivog fakta – da je ideološka struktura svih Upravnih odbora RTS u čijim ingerencijama je izbor rukovodstva RTS, posle petooktobarskog svrgavanja Miloševićeve autokratske vlasti, bila i ostala dominantno jednodimenzionalna, tj. antipluralističkog karaktera.

Zašto?

Pa zato što je članove tih upravnih odbora direktno ili posredno postavljala vlast.

Kada RTS još nije bio formalno transformisan u javni servis, to je manje-više direktno činila Đinđićeva skupštinska većina.

Za nemali broj članova tog upravnog odbora može se reći da su to bile ugledne ličnosti od moralnog integriteta, ali problem je bio u tome što je njihova ideološka orijentacija bila bliska onoj tadašnje vlasti, što je onda važilo i za tadašnje rukovodioce RTS.

Ta neoboriva činjenica je nužno vodila ka sve većem podrivanju jednog od bazičnih načela profesionalnog novinarstva – načela podjednake zastupljenosti svih relevantnih ideoloških orijentacija u medijima, posebno u centralnoj elektronskoj novinarskoj kući.

Posle transformacije RTS-a u javni servis, odlučujuća neuralgična tačka koja je nužno ugožavala navedeno načelo unutarmedijskog pluralzma bio je zakonom regulisan izbor tzv. regulatornog tela (nekad RRA, a potom REM).

aime, po tom zakonu, konačni izbor svih članova toga tela u čijim kompentencijama je izbor članova Upravnog odbora javnog servisa koji potom dvotrećinskom većinom bira rukovodstvo ovog servisa – vrši se u Narodnoj skupštini.

Odmah da kažem da sam siguran u to da su autori pomenutog zakona bili vođeni plemenitim namerma i profesionalnim motvima: možda bi takav zakon u zemljama sa dugom neprekidanom tradicijom parlamentrizma mogao obezbediti nezavisnost javnog servisa od vlasti.

Ali u našem kontekstu u kojem su dominirale tzv. liderske stranke i saobrazno tome gde su u skupštini poslanički klubovi jednoglasno donosili odluke, ovaj zakon je otvorio vrata vlastima (u parlamentarizmu vlast je ona stranka ili stranačka koalicija koja ima skupštinsku većinu) da vrši izbor svih članova regulatornog tela i da ga time instrumentalizuje.

Time je postavljena svim vlastima osnova da na posredan način, preko transmisionog lanca regulatorno telo – Upravni odbor bitno utiču na izbor samoga rukovodstva i da samim tim bitno redukuju nezavisnost javnog servisa.

Naravno, svojim opaskama ne želim da kažem da je svaka vlast posle Petog oktobra u podjednakoj meri koristla ovu formalnopravnu mogućnost koja je otvarala put podvlašćivanju RTS.

Moralni i prodemokratski kapaciteti glavnih lidera proizašlih iz petooktobarskog prevrata bili su svakako daleko veći od onih koji su svojstveni vlastodršcu Aleksandru Vučiću, tako da je njihov nadzor nad uređivačkom politikom RTS bio dakako blaži, ali daleko od toga da je bo zanemarljiv.

Vučić je beskrupulozno do krajnjih granica iskoristio mogućnosti koje mu je pružao zakon o kojem je reč, što je za rezultat imalo potpuno gušenje nezavisnosti javnog servisa.

Mene je u vreme rasprave o mogućim zakonskim garancijama nezavisnosti javnog servisa od vlasti Đuro Vojnović, tada član redakcije NUNS-ovog časopisa Dosije, zamolio da napišem tekst o toj problematici za pomenuti časopis, što sam i učinio.

Da ne bih „izmišljao toplu vodu“, ja sam se pri iznošenju svoga predloga oslonio na nemački model izbora tzv. regulatornog tela za elektronske medije.

Ukratko, tamo se članovi tog tela biraju na sledeći način.

Od njegovih 40-ak članova, jedna trećina se dobija preslikavanjem odnosa snaga u parlamentu, a druge dve trećine tako što tzv. udruženja građanskog društva na tajnom glasanju biraju svoje predstavnke u datom telu.

Dakle, dve trećine članova toga tela su po samome svome načinu izbora bile nezavisne od vlasti, te nisu bile odgovorne vlastima već organizacjama koje su ih birale i u krajnjoj liniji samim građanima jer i sami građani preko instituta građanske neposlušnosti imaju neprikosnoveno pravo da izražavaju svoje nezadovoljstvo radom regulatornog organa.

Suma sumarum, postojeći zakon o izboru regulatornog tela treba menjati u pravcu nemačkog modela javnog servisa.

Naravno, nužan uslov za to je pad sadašnje diktature.

Ali i posle toga naznačena zakonska promena zahteva lustraciju, ne samo u sferi politike, već i pravosuđa, pri čemu u ovom poslednjem slučaju široka lustracija može imati uspeha samo pod uslovom da se promeni način izbora članova Visokog saveta sudstva i najviših organa tužilaštva.

Ne treba da čudi što onome čija je volja postala jedini zakon Srbije, nije nimalo smetao ni zakon o izboru tzv. regulatornog tela niti izborna procedura vezana za najviša pravosudna tela.

Jer su mu upravo te procedure značajno pomogle da uzdigne svoju volju na nivo nedodirljivog arbitra.

Autor je pisac brojnih filozofskih knjiga i nekadašnji direktor Radio Beograda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.