Rubikon protesta „1 od 5 miliona“

Svaka istorijska pojava je po svojoj prirodi jedinstvena i neponovljiva, a povlačenje analogija i paralela određenih društvenih fenomena samo ukazuje na inertnost i sizifovsku sudbinu balkanskih naroda.

Još jedan prodje 9. mart, „uzburkan“ ko more. Kao što će proći i 28. jun i i 5. oktobar i 17. novembar. Ne, neće se ponoviti ni Vidovdanski sabor, ni milionske šetnje zbog pokradenih izbora, ni „bager revolucija“. Kao što se prošlog vikenda nije ponovio 9. mart iz 1991. godine. Nije se okupio dovoljan broj ljudi kao tog sudbonosnog proleća, niti je bilo policijskih kordona, niti je iko naredio juriš na TV Bastilju. A ko, kako i kome da naredi?

Postoji velika opasnost da šetači polako odšetaju u suton. Nevoljno moramo priznati sebi da je teško zapaliti vatru mokrim šibicama i da ova generacija Srba nije baš od lako zapaljivog materijala. Previše je silikona u grudima, zadnjicama i mozgovima ove „generation ass“ da bi postigla nešto više od ispijanja esspresa u mondenskim kafićima i ispunjavanja tiketa u najbližoj kladionici. Te grudi više ne služe da bi gole jurišale na okupatora, već na pohotnog menAdžera ili naprednog direktora. Zadnjica ne služi da bi zagrejala stolicu, već da bi bila trofej „uspešnog bizmismena“ ili opštinskog šerifa. Mozak je već odavno devoluirao u slepo crevo. Organ koji je nekada imao funkciju, danas je višak i predstavlja opasnost da se od preterane upotrebe inficira i sepsom ugrozi čitav organizam. Da se ljudski mozak ne bi upalio i napravio nesagledive probleme, najbolje je ugasiti ga. Nekada je apendektomija bila rutinska i kratkotrajna operacija. Danas je to lobotomija.

Ne želim da se uklopim u onu dosetku koju je potvrdilo vreme-pesimizam je kod Srba stvar otmenosti. Oni koji jadikuju i zloslute brzo bivaju proglašeni za mudrace i proroke.

Ukoliko ne poznaješ ni sebe ni svog neprijatelja – u velikoj si nevolji, kaže Sun Cu. Ova tri meseca svakonedeljnog druženja po ulicama Beograda i Srbije bila su dovoljna da spoznamo i upoznamo sebe, sve naše mane, vrline, slabosti i potencijale. Iz romantizma protesti bolno prelaze u realizam. Niko nije po snegu i vetru izašao na Plato zbog grupe hrabrih devojaka i mladića koji su napravili herojski iskorak i uzburkali srpsku žabokrečinu. Oni su se prihvatili posla scenografa i koreografa, a pogrešno bi bilo da umisle da su i režiseri i producenti ove dugometražne predstave. Još pogubnije bi bilo da pomisle da im je neko namenio glavnu ulogu u serijalu čiji se nastavci snimaju gotovo svakog dana, bez unapred pripremljenog scenarija i bez hepienda na vidiku.

Nevidljive sile sklonile su Duleta Vujoševića i Mirjanu Karanović sa bine još na početku. Danas više nema jasnih kriterijuma ko govori i da li govornici personifikuju masu koja ih ili sluša ili ignoriše ili gunđa.

Protesti su grbavo rođeni, ali njihov cilj i jeste uspravljanje. Učimo i ispravljamo greške u hodu, samo što taj hod više deluje na bauljanje i nekoordinisano održavanje ravnoteže umornog pijanca. Vreme je za otrežnjenje! Samo jasno artikulisana politička ideja koju promoviše i legitimizuje homogena politička organizacija ima šansu da uspe.

Ako smo već skloni da prizivamo ponavljanje istorije, da nam se ona ne bi ponovila kao farsa, podsetimo se brojnih primera koji pokazuju da na istorijskim prekretnicama prevagu odnosi nedeljiva i neupitna narodna volja, sa nespornim i opšteprihvaćenim političkim liderima. Tokom raspada SFRJ Hrvatska i Slovenija opredelile su se za nezavisnost i taj konkretni stav bio je dominantniji u odnosu na srpsko lutanje od moderne federacije, do državnog saveza. Tokom raspada SCG Milovi suverenisti odneli su ubedljivu pobedu nad opozicijom koja je sa jedne strane klicala jedinstvu, sa druge branila crnogorstvo, a na trećoj sanjala velikosrpski san. Te kontrarevolucionarne 2012. godine SNS je uspešno sebe stavio na čelo narodnog nezadovoljstva. Ekonomska kriza i nesposobnost tadašnje političke elite da adekvatno odgovori na izazove, iskorišćena je kao mobilizator društvene energije. Vučić je iskoristio svoj nesporni talenat da efektno umreži talase različitih frekvencija i stvori rezonanciju gneva tranzicionih gubitnika, izneverenih „belih listića“ i ogorčenih patriJota.

Protestima je neophodan lider ili tim lidera koji će umeti da pravilno registruje pulsiranje narodnog bila i da vešto ukroti amplitude i sa leva i sa desna i iz centra. On mora imati dovoljno herca da svojim životom potvrdi jačinu sopstvenih uverenja i mora biti sposoban da pronađe odgovarajući herc frekvencije na kojem će se talasni vektor usmeriti ka zajedničkom cilju.

Vučića ne može i ne sme zameniti neko gori od njega, ali ne mogu ni oni koji se narcisoidno šepure svojim ideološkim čistunstvom. Ko u belim rukavicama krene na one sa zarđalim kašikama, unapred je sebe osudio na poniženje. Od velike je važnosti uspostavljanje opšte saglasnosti oko ciljeva i metoda promene vlasti. Vreme ističe i ne radi za nas. Ova potencijalna energija mesecima se pretvara u kinetičku, ali Srbija je tradicionalno zemlja trenja i ne smemo dozvoliti da najveće i najdugotrajnije demonstracije u ovom veku ostanu upamćene kao trag kočenja iza države koja je slobodnim padom krenula u sunovrat.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke