Rubikon se mora preći

Država, kao i pojedinac, ponekad nepromišljenošću i glupošću napravi velike štete, od kojih su neke nepopravljive. Takav je primer srpske nacionalističke politike iz poslednje decenije prošlog veka. Glupostima i zločinima ne samo da je napravila velike štete drugima, nego i Srbiji. Nepopravljive štete napravila je Srbima u Hrvatskoj, BiH i posebno na Kosovu. Da li se iz toga šta naučilo? Sudeći po aktuelnoj politici prema Kosovu i iracionalnosti na kojoj se temelji, izgleda ne puno.

Šta je smisao inicijative koja nastoji da izdejstvuje da Ujedinjene nacije upute Međunarodnom sudu pravde u Hagu predlog za ocenu pravne zasnovanosti samoproglašenja nezavisnosti Kosova? Čak i ako Ujedinjene nacije usvoje tu inicijativu i upute je navedenom sudu, ima li priželjkivana ocena tog suda – da je proglašenje nezavisnosti Kosova pravno nelegitimno – šanse da zadrži Kosovo u državnom okviru Srbije? Ima li šanse da obnovi pregovore Beograda i Prištine, da zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova storniraju svoja priznanja? Ima li šanse da se državni suverenitet vrati u početno stanje, ima li šanse za restitutio ad integrum?

Možda zagovornici ove ideje zaista veruju da je to moguće. Sva je prilika da je to zaludan i iracionalan posao. Nepopravljive štete, a to je slučaj s ambicijom da se Kosovo zadrži u bilo kojoj državnoj nadležnosti Srbije, jednostavno se ne mogu popraviti. O tome je srpska politika, kultura, javnost, morala misliti tokom 1988. i 1989, kad je nasiljem ukidana autonomija Kosova. Tada je Srbija de facto izgubila politički i moralni suverenitet nad njim. Vojni i policijski protektorat nakon toga joj više nije bio od koristi. Naprotiv.

Od Drugog svetskog rata do danas nastao je i međunarodno je priznat veliki broj novih država. Sve su te države subjektivitet sticale mirnim ili nasilnim odvajanjem od postojećih država ili kolonijalnih imperija. Da li je i u jednom slučaju samoproglašenja Međunarodni sud pravde donosio stav o pravnoj legitimnosti takvih odluka? Postoji li uopšte usaglašena međunarodna pravna regulativa koja uređuje ovaj složen, pre politički nego pravni, fenomen? Da li je u svetu uopšte moguće usaglasiti i normirati ovu oblast? Teško.

Šta o inicijativi Srbije kažu ozbiljni i nepristrasni pravnici stručnjaci i realpolitičari? Na koje norme međunarodnog prava može da se nasloni Međunarodni sud pravde, ako do njega dođe inicijativa Srbije? Na neke opšte deklaracije institucija međunarodne zajednice? Sve deklaracije koje se mogu povezati s ovim problemom a priori podrazumevaju postojanje unutrašnjeg demokratskog poretka i njegovo poštovanje u svim međunarodno priznatim državama. To je osnovna politička, moralna pa time i pravna norma, na osnovu koje se vrednuju sve potonje političke, moralne i pravne posledice određenih procesa u pojedinim državama. Uključivši i secesiju. Nepostojanje i nepoštovanje unutrašnjeg demokratskog poretka u nekoj državi neminovno vodi društvenim napetostima i razrešenju tih napetosti kroz konfliktne procese po logici snage političke ili vojne moći (unutrašnje ili spoljne). Da li je u Srbiji poštovan demokratski poredak u vreme takozvane antibirokratske revolucije, kada se naprečac rešavala sudbina Kosova i ukidala njegova autonomija? Imaju li naši vladajući političari, koji su celokupnu diplomatiju Srbije sveli na popravak nepopravljive štete, predstavu kako će biti vrednovan ovaj segment hronologije kosovskog problema? I šta će da rade ako ocena suda po Srbiju bude negativna ili se pak sud proglasi nenadležnim za ovaj slučaj?

Kosovski problem je pre i iznad svega problem Srba i Albanaca, onih koji tamo žive i koji će tamo i dalje živeti. Tragično je da je uopšte došlo dotle, da o njemu raspravljaju Ujedinjene nacije, Vašington, Moskva, Brisel, Peking, kontakt grupe, razni zvani i nezvani lobiji, bilo ko sa strane. To je deo stare balkanske bede. Nema valjanog rešenja bez razumnog dijaloga Srba i Albanaca i njihovog dogovora. Realnost je da je taj problem star, stariji od Miloševićevog nasilništva i olako obećane brzine. Realnost je da na Kosovu živi velika većina Albanaca i mali procenat nealbanskog stanovništva. Činjenica je i da su se Srbi u prošlom veku demografski pomerili na sever, da su ispraznili dobrim delom ne samo Kosovo, nego i južne i istočne delove Srbije, a da su se demografski omasovili u Vojvodini, do pre devedeset godina delu druge države.

Srbi imaju nesporne realne interese na Kosovu. Treba ih izvući iz mitomanskih i manipulativnih matrica, identifikovati i kroz dijalog sa Albancima boriti se za njihovu zaštitu. Za to je sada potrebna pomoć međunarodne zajednice. Realni interesi Srba su pre svega fizička i imovinska sigurnost onih koji tamo žive, povratak izbeglih i raseljenih i obnova njihove imovine, zaštita verskog i kulturnog nasleđa, pravo na maternji jezik, ispovedanje vere, obrazovanje, javno informisanje, proporcijalnu zastupljenost u javnom sektoru i institucijama vlasti Kosova, pravo na veto u pojedinim za njih važnim pitanjima, pravo na dvojno državljanstvo sa Srbijom i korišćenje svih prava u Srbiji po tom osnovu. Srbi nemaju realni interes da na Kosovo dovode svoju vojsku i policiju, da obezbeđuju granice sa susednim državama, da Srbija nad Kosovom ima pravnu ili ustavnu supremaciju. Ta je mogućnost ranije propuštena. Srbi i svi ostali stanovnici Kosova imaju interes za pristojnim životom, a ne egzistencijalnom bedom, za demokratskim uređenim društvom koje će se u što skorijoj budućnosti sresti sa Srbijom i ostalim susedima u ujedinjenoj Evropi. Svi imamo interesa da izađemo iz netrpeljivosti i nesreća koje su prožimale čitav protekli vek. Bede nacionalnih ekskluzivizama malih balkanskih naroda i sukobi koji su iz toga proisticali donosili su samo patnju. Sadašnje generacije treba da smognu snage i hrabrosti i u ime života generacija koje dolaze, prekorače taj rubikon. Na tim pretpostavkama demokratska Srbija, koja je i sama propatila zbog svojih ili zabluda drugih, treba da gradi svoj odnos prema Kosovu, prema boljoj budućnosti. Iluzija je da se nepopravljive greške mogu popraviti i da se vreme može vratiti unazad. Što pre to shvate političari, kulturna i ina javnost, to bolje. Većina sadašnjih vladajućih političara nije odgovorna za postupke koji su proizveli nepopravljive štete, ali je odgvorna ako nastavi politiku koja umesto na realnim rešenjima, besmisleno insistira na iracionalnostima.