Vox populi vox dei Foto: Z. S. M.
Nada poslednja umire, omiljena je rečenica sportskih komentatora kojoj smo često izloženi ovih dana tokom evropskih fudbalskih zbivanja. Izgleda da su se tako i neki ponadali da je na temu istraživanja i rudarenja litijuma kod nas „zauvek stavljena tačka” posle masovnih ekoloških protesta proteklih godina. Ono, i jeste ali samo do okončanja izbora.
Onda je iznebuha, odjednom vaskrsla. Za vlast to je neviđena privredna prilika za privredni preporod (ko zna koji po redu) Srbije, spominju se milijarde i milijarde evra koje samo „treba pokupiti”, šansa koja se ne sme propustiti, navode se primeri tipa: „E, da Nemci to imaju” ne bi ni časa časili već bi bili u litijumu do guše.
Oni ga izgleda i imaju, ali… nekako nikako da startuju sa njegovim iskopavanjem.
Dragana Đorđević, naučna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu, kaže da možda čekaju „sa eksploatacijom tog minerala i da je moguće da ga čuva za vreme kada mu skoči cena”.
Takođe, sporna je i tehnologija i način na koji bi se litijum eksploatisao kod nas, pre svega u Jadru – po njenim rečima je „najgora moguća, jedinstvena u svetu”.
Pak, sa druge strane kompanija Rio Tinto odgovara na njena obraćanja u javnosti i medijima, saopštenjima u kojima navodi da su to „netačne informacije” kao i da navodi izneti u članku, uključujući i naslov („Eksploatacija litijuma u Nemačkoj iz podzemnih voda bila bi najčistija, a u Jadru najprljavija”) grubo obmanjuju javnost.
Po njma za neodgovornu i paušalnu izjavu u kojoj kaže da bi eksploatacija litijuma u području Jadra bila „najgora moguća” Dragana Đorđević ne iznosi ni jedan naučni podatak ili dokaz, i još jednom na najgrublji način pokušava da zastraši javnost iznošenjem lažnih informacija.
Nacrti studije uticaja na životnu sredinu projekta „Jadar“, koji su javno dostupni, potvrđuju da se projekat „Jadar“ može realizovati bezbedno uz poštovanje najviših standarda životne sredine. U svom obraćanju javnosti i medijima oni se pozivaju na činjenicu da nije istina da rudnici ne postoje u naseljenim mestima, već naprotiv ima ih mnogo kao i fabrika. Pa, što ga onda ne realizuju, na primer u Nemačkoj.
Prošle jeseni na skupu protiv rudarenja u Gruži prof. dr Ratko Ristić pokazao je devastirane teritorije u Africi, Aziji, Novoj Gvineji, Papui… gde su rudarenjem milijarde tona jalovine uništile zemlju, vazduh i vodu. On je naveo primer istraživanja ruda koji je započeo u SAD u pustinji u Nevadi ali su ga aktivisti zaustavili jer su njime bile ugrožene jedna vrsta žalfije i retka vrsta tetreba. Da li su žalfija i pustinjski tetreb važniji od desetina hiljada života ljudi u Srbiji zapito se Ristić.
Na tom istom skupu Dragana Đorđević podsetila je načinjenicu da zbog jalovišta kod Sopota postoje dan danas neplodna i gola polja, a u pitanju je rudnik još iz rimskog perioda.
Ekološka aktivistkinja iz Levča Marica Živanović Poljo u razgovoru za Danas „obrnula je igricu” i duhovito zaključila da „možemo mi njima da damo garancije da su u pitanju najčistije tehnologije” koje uopšte „ne zagađuje okolinu” pa mogu odmah da krenu sa eksploatacijom sopstvenih zaliha litijuma ne čekajući ove naše.
Po njenom mišljenju, sve i da je najčistija moguća tehnologija u pitanju, ljudi u Srbiji imaju pravo da kažu NE tome i da biraju razvojne šanse u poljoprivredi i turizmu a ne u nečemu što će trajno devastirati plodna zemljišta. Sad, NE bi trebalo da znači NE na svim jezicima i u svakom trenutku ali, da parafraziramo onu čuvenu Orvelovu rečenicu iz „Životinjske farme” u naslovu – Svi su rudnici jednaki ali su neki „litijumskiji” od drugih.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
