EPA-EFE/ANDREJ CUKICAko verujemo vlastima da je 15. marta na studentskom i građanskom protestu u Beogradu bilo 107 hiljada ljudi, to znači da su nam se svi ostali koje smo videli na tom skupu, bilo uživo, bilo u medijima – pričinili. To dalje znači da je tog dana na ulicama prestonice bilo više stotina hiljada prikaza, što upućuje na zaključak da je nacija u ozbiljnoj psihozi. Tim pre ako se ima u vidu da smo nedavno svašta još umislili.
Na snimku sa studentskog protesta ispred RTS-a pričinilo nam se da policajac udara u oko nekog čoveka za koga će se kasnije ispostaviti da je policajac u civilu. Prividelo nam se i da Ana Brnabić tokom pirotehničkog incidenta u Skupštini baca na pod zastavu Srbije, a nekoliko sekundi kasnije druga poslanica vladajuće stranke briše stolicu zastavom i seda.
Umislili smo i da smo na snimku iz kampa u Pionirskom gradu videli i čuli studenta 2.0 koji je opsovao himnu rečima: „Ajmo, ljudi, svi da pevamo srpsku j*benu himnu!“ U međuvremenu su „studenti koji samo žele da uče“ napustili kamp, i da nije smeća koje su ostavili za sobom, mogli smo da posumnjamo da su tu uopšte ikada i boravili. Između stvarnosti i fikcije u ovoj državi ionako je odavno obrisana granica.
A što se tiče đubreta, nije bilo realno očekivati da ga uklone, jer ne kaže se uzaluzd da su to studenti koji samo žele da uče.
Nemaju oni vremena za te poslove. I svoje šatore sigurno su napuštali s otvorenim knjigama u rukama. Podignu glave samo kad treba da pređu ulicu, pa nastave sa čitanjem hodajući.
Uobrazili smo i da smo videli prilog novinara N1 koji se svojoj sagovornici telefonom predstavlja kao neko ko želi da statira u Pionirskom parku i kako dobija uputstva šta mu valja činiti. Učinilo nam se da organizatorka govori kako će dobiti dnevnicu od 7.500 dinara za dvanaestočasovnu smenu i kako nije moglo više, a trudila se.
Ali, da se vratimo na 15. mart. On nas najviše brine, zato što se tokom tog protesta, posle brojnih vizuelnih halucinacija, dogodila izgleda i slušna, a te su mnogo opasnije. Pričinilo se okupljenom narodu da nekakva aždaja sa Terazija juri pravo na njihova leđa. U toj masovnoj psihozi neko je zamislio desetine automobila u punoj brzini, neko avion, neko raketu.
Nejasno je zašto je zvučna aždaja koja nije stvarna već umišljena, izabrala da bes izlije na učesnike protesta koji su stajali baš na delu Ulice kralja Milana između „Londona“ i Cvetnog trga. Tačnije, zašto su baš ti i samo ti učesnici protesta podlegli masovnoj hipnozi.
I nisu se samo ljudi uspaničili, uspaničilo se i drvo. Lepo se na jednom snimku vidi kako se trese, a ni daška vetra nema, što ozbiljno potkopava teoriju o masovnoj hipnozi. Šta ako je reč o drvetu plaćenom od nekih stranih neprijatelja da glumi paniku, kako bi se pobila ova teorija i uništila Srbija? A možda nam se i pričinilo da se drvo trese.
U provladinim medijima spominjani su žuti prsluci studenata redara koje je služba bezbednosti navodno prepoznala kao glavne krivce za izazivanje masovne psihoze. Prsluke su redari demonstrativno skinuli kada su saznali za incidente, i prema tim navodima, taj gest kod okupljenih građana izazvao je paniku. Zvuk se u toj analizi gotovo i ne spominje, pa samim tim ni njegovo poreklo, ali, evo, da mi pomognemo.
Videvši kako studenti skidaju prsluke, okupljeni građani, već narušenog duševnog zdravlja – a ko im je kriv, što su takvi i izlazili iz svojih domova – svi skupa istovremeno su doživeli istu zvučnu halucinaciju u vidu automobila, aviona ili rakete koja leti na njih, što će dovesti do stampeda.
To sa prslucima možda bi i moglo proći, uz malu doradu koja bi obuhvatila i zvuk, ali postoji jedan tehnički problem. Studenti su prsluke skinuli tek kasnije, nakon što je istekla petnaestominutna tišina, a zvučna aždaja, ali ona umišljena, napala je u 11. minutu tišine, tako da teorija žutih prsluka definitivno pada u vodu.
Da razmotrimo sada i onu drugu mogućnost, da se zvučni udar ipak dogodio i da narod nije poludeo. Da zamislimo hiljade učesnika protesta kako u tišini odaju poštu žrtvama novosadske tragedije.
To je ona tišina koja nervira vlast, a pogotovu ih nervira sintagma „odjeknula tišina“. Ovoga puta bukvalno je odjeknula. Možda da nikome više ne padne na pamet da izvesti sa nekog protesta kako tišina odjekuje. Želeli ste tišinu koja odjekuje, e, pa, evo da vidite šta zapravo znači kad tišina odjekne.
Ostaje samo mučno pitanje zašto se ruka koja u mraku pritiska dugme i lansira zvučno oružje na narod, nije strpela bar još četiri minuta dok se ne završi tišina za stradale.
A dok se razmatra šta je stvarno, šta nije, 15. mart 2025. istinski i trajno smestio se u istoriju.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
