Ruka Zavetnice i Đilasov „skalp“

Prvi dani nakon izbora pokazali su koliki stepen amaterizma vlada unutar opozicije. Nismo još ni saznali konačne rezultate, a MORAMO je već toplo-hladnim mlazom istuširala okupljene građane koje su sami pozvali na protest zbog navodne izborne krađe. Ova pokazna vežba pod nazivom kako dodatno razočarati već razočarane birače ili je plod naivnosti neozbiljnih avanturista ili je bizarna ekskurzija političkog obdaništa u kojem glavnu reč ne vode zaostali eko-kadeti, već napredna Beba. Obesmisliti bilo kakav pritisak sa ulice bio je glavni zadatak režimskih spavača koji se bude po potrebi tokom izbornog procesa, a slobodno mesečare kroz javni prostor u mirnodopskom periodu.

Koliko su besmisleni predizborni slogani pokazuje nedelja za nama. Ujedinjeni za pobedu Srbije niti više misle o Srbiji, niti su najavljenu pobedu ostvarili, a kao što je i očekivano više nisu ni ujedinjeni.

Beogradska postizborna rašomonijada služi kao sredstvo za prikrivanje katastrofalnog rezultata na nivou republike. Treba li podsećati da su čelnici koalicije projektovali trijumf na sva tri nivoa, promenu iz korena, revanšizam, lustraciju i potpuni preokret posle 3. aprila. Niko ih nije terao da lestvicu podižu na visine koje su za njih nedostižne, na vreme su upozoravani da je nerealni optimizam dvosekli mač i da je takva nepristojna pozivnica na dvoboj ritualni harikiri.

Ne može se politika siromaštva pobediti siromaštvom politike.

Jasni stavovi zasnovani na principima unutrašnje i spoljašnje slobode MORAJU biti prepoznatljive determinante opozicione politike. Spoljašnja sloboda znači lojalnost principima i međunarodnom pravu, a ne sili. Unutrašnja sloboda znači postavljanje ljudskih prava u centar društvenog delovanja, a ne dinastička borba oko izbornog plena.

Politika je umetnost mogućeg, ali je i zanat koji traži višedecenijsku praksu i poznavanje nekih empirijski dokazanih postulata. Kada se odustalo od jedne opozicione liste, onda se tokom kampanje ne maskira ideološki predznak, ne kalkuliše se oko teških tema i odluka, ne očaravate razočarane, već iskrenošću svojih stavova okupljate sličnomišljenike.

Rat u Ukrajini jeste geopolitička vododelnica. U međunarodnoj politici to je poziv na svrstavanje, jer je svaka kriza iskušenje za velike i provera za male.

Kada počne kafanska tuča onda stolice ne služe za sedenje, već za udaranje. Srbija ne može više da vodi spoljnu politiku naslonjenu na četiri noseća stuba, kada su ti stubovi postali hladno oružje u rukama moćnika. Do sada smo sedeli na dve (ili više stolica), a mi nikako da shvatimo da je sedenju došao kraj i da moramo da se uspravimo i izaberemo stranu. Putinofilska haluciniranja možemo ostaviti FSB opoziciji koja je ionako uz alhemijske akrobacije prešla cenzus.

Ay, there’s the rub!

Ako smo se deset godina pitali da li vlast iskreno ili pod prisilom vodi Srbiju ka EU i da li u svojim redovima ima većinu za takav poduhvat, deceniju kasnije možemo zaključiti da takve većine možda nema u redovima vlasti, ali je izgleda nema ni u redovima opozicije.

Rusofilske snage polako nadjačavaju tzv prodemokratsku opoziciju, koja se jeste deklarisala za predstavničku demokratiju kao nesavršeni, ali do sada najbolji model političkog sistema, ali u kojoj uz evroskeptike ne manjkaju deklarisani evrofobi.

Ostaje da se vidi kako će ta smesa političkih elemenata iz potpuno različitih stubova Mendeljejevog sistema pokušati da se spoji nestabilnim kovalentnim vezama i promeni vlast u Beogradu. Kako će Milica Zavetnica pružiti ruku „izdajnicima“ iz NDBG, istu onu ruku kojom je potpisivala zahtev za zabranu rada danas potencijalnim i prihvatljivim partnerima? Kako će podeljeni monarhisti koji su se međusobno optuživali za besramnu krađu organizacije, ideje i opštinskih odbora, sada ubediti građane da je ta kleptomanija imuna na gradski budžet? Kako će DSS koji na svom pojasu još uvek nosi Đilasov skalp iz 2013. godine, sada tog istog Đilasa vratiti u sedlo, ako se već u ovoj podeli karata odrekao fotelje?

Postoji samo jedna logična taktička varijanta, a to je da se rušenjem naprednjaka u prestonici otvore Augijeve štale Vesićevog „i to je tako“ menadžmenta i da se otvore velike korupcionaške afere u koje je umešan prvi ešalon režima. To bi odgovaralo cenzus listama da lešinarskim spinovima popune svoje redove i utrostruče rejting, odgovaralo bu Ujedinjenoj opoziciji jer bi time poljuljala sistem iz temelja i u ofanzivnom naletu dočekala prevremene parlamentarne, to bi odgovaralo i međunarodnoj zajednici ako odluči da pored toga što Vučića drži u šahu, počisti veći deo figura na njegovoj polovini table i lagano partiju privede kraju.

Ali, zapitajmo se svi, šta je jače kod pojedinih opozicionih lidera – želja da se promeni koruptivni sistem ili da se postane njegov deo. Koliki je koruptivni potencijal onih kojima je politika jedino zanimanje, a ideologija paravan za trgovinu?

Ovo je vreme pametnih telefona i glupih potrošača, vreme skupih odela i jeftinih ljudi.

Predlažem da se na biračka mesta širom Srbije ne uvode kamere, kako su konzumenti pete tehnološke generacije predlagali, već da pored državnih insignija na zidu stoje Danteove reči upućene biračima – „Odreknite se svake nade, vi koji ulazite.“

Autor je član Demokratske stranke