Rupa u rupi

Sada je svima belodano da je tada njegovo „sauronsko oko“ dobro „videlo“ našu budućnost. Jer smo od energetski „potentne“, za tih desetak godina, postali energetski „izrazito impotentna“ zemlja koja je, kako izjavi dosadašnja ministarka rudarstva i energetike, uvezla samo za jedno veče uoči njene oproštajne konferencije za štampu nedostajuću električnu energiju u vrednosti od dva miliona i dvesta hiljada evra.

I to u jednoj od najtoplijih oktobarskih noći od kako se temperature mere i javno objavljuju.

Da ne mračimo dodatno, i onako neveselu sliku trenutnog stanja u Srbiji, dostignutim afričkim standardom, inflacijom koja samo što nije dobila „hiperpogon“, neobećavajućim stanjem u pravosudnom sistemu i izostankom stvarnih rezultata u „borbi protiv kriminala i korupcije“ i u podizanju kvaliteta životne sredine, itd.

A o enormnom zaduživanju u inostranstvu, pokušajima nadležnih da se ponovo umile Međunarodnom monetarnom fondu i da se primaknu njegovom kazanu, o uspostavljenom partokratskom modelu upravljanja i grozničavom nastojanju da se svi, ama baš svi, mediji stave u službu pojanja liturgija „dostinutom zlatnom dobu Srbije“, nećemo ni da govorimo.
Sve je to precizno predvideo taj naš Tarabić.

Čudi, samo, kako je mogao da ne predvidi da će ga družina kojoj je bio na čelu na isteku mandata zatvoriti u „zlatni dedinjski kavez“ da osamljeno tihuje o trošku gnevnih građana Srbije.

Pa, hajde, možda njegovo „sauronsko oko“ nije moglo da gleda u njega samog, ali čudi kako ne uspe naš Tarabić da ga ne usmeri prema Šumadiji i da prorekne ono šta će se sa njom dešavati u budućnosti.

Možda je tom oku smetao odblesak „zlatnog doba“ koje se odmah nakon njegovog „progona na Dedinje“ nadvilo nad Srbijom, pa nije moglo da vidi ono što će se od tada, pa do sada, dešavati sa tim slobodarskim krajem u epicentru Srbije.

Neobjašnjivo je kako „sauronsko oko“ našeg Tarabića, s obzirom da ga za Šumadiju „vezuje genetika“, nije moglo da ne „oseti“, ni da „vidi“ da će ona tokom jednog desetoleća od oblasti u kojoj je sve počinjalo (i oslobađajući ustanci, i školstvo, i univerzitet, i pozorište, i industrija, i država, i demokratske institucije, i …), postati velika rupa unutar „srpske rupetine“ koju je uspelo da „vidi na skupocenom persijskom tepihu izatkanom od zlata“.

Jer u novinama piše da je se Šumadija našla, prema statističkim podacima nadležnih evropskih institucija, na samom dnu Evrope po siromaštvu. Od nje je po siromaštvu, od mnoštva evropskih regija, samo pet siromašnijih!

A možda je „sauronsko oko“ našeg Tarabića, ako je stvarno posedovalo nadnaravna svojstva, moglo da predvidi i da će se u tom preriodu otvoriti još jedna stvarna rupa u samom epicentru Šumadije, na kragujevačkoj centralnoj tržnici, i da će tu zjapiti kao simbol „zlatnog doba Srbije“ i na isteku obeležavanja njegovog desetogodišnjeg jubileja.

Nije ni čudo što se mnogi tim povodima pitaju i čude, kako neko misli da neko biće, u ovom slučaju Srbija, može da živi i da se razvija, ako se „njegovo srce“, tj. Šumadija i od države zaštićena kragujevačka tržnica, drže toliko vremena u predinfarktnom stanju?!

Autor je inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.