Aktivizam utuka: Autorski tekst Bojana Kovačevića povodom rušenja na Slaviji

Kao da ta buka i bes maše neke stvari. Pre svega radi se o nekakvoj nagonskoj, pa i neukoj, nehijerarhizovanosti tema. Dve su grane osnovne, šta odande nestaje i šta tamo nastaje.

Čini se da je polovina o nestajanju skoro potpuno zapremila diskurzivni prostor, nešto poput višegodišnjeg tuljenja u javnosti o protivpravnom rušenju nelegalnih gradnji u Hercegovačkoj uz skoro pa muk šta se gradi u Beogradu na vodi.

Svaka urbanistička odluka, kao i u zaštiti kulturne baštine, završava nekim pravnim aktom. Ne možemo se osloniti, kao na merodavne, na lične stavove, procene pojedinaca, ili grupa, da je nešto važno, vredno, da bi se smelo ili moralo ili se ne bi trebalo čuvati ili graditi.

Usput tome, nije baš simpatična tolika uloga advokata u urbanizmu, pride i u zaštiti, ali to je objektivnost stanja življa koji ne poštuje prethodeća znanja. U tom smislu iz čitavog diskursa u povodu gradnje na Slaviji treba izbaciti ime eksfudbalera g. Stankovića i konstatovati ga samo kao pravno lice, investitora, i sve relacije tretirati isključivo kao da jesu ili nisu po propisima i zakonima. Sve „dragi Deki“ epizode, čini se, mute stvari. Bolećivosti spram sportista-investitora već nam je preko glave.

Ko poznaje urbanističko-zaštitarske teme Beograda zna da se već decenijama čuje šum u povodu (stare i niske) strukture oko Slavije duž ulica Kralja Milana i Makenzijeve i narativa da bi to možda trebalo sačuvati „da bi se videlo kako je Beograd nekad izgledao“. Sama ideja je čudna, nejasna.

Možda je recidiv želja iz doba socijalizma da se komparacijom vidi, preko puta ili negde u susedstvu, kako i koliko se napreduje novogradnjama. Na to su se nadovezivali, u poslednjih 30 godina, česti građanski resantimani na vremena pre 1941. Uz jedno posebno, bolno, saznanje da naša sredina ne voli moderni(stički) arhitektonski idiom. Pa je zato, valjda, problem statue jednog Merkura sa fasade u Svetozara Markovića neuporedivo pominjaniji u mnogim beogradskim krugovima nego problem sudbine Dečana i Gračanice.

Kardinalna sistemska promena, ukidanje društvenog i državnog zemljišta i vraćanje izričitosti parcelacije, donelo je gradovima, Beogradu nadasve, ogromne promene, i zamke, u mogućnostima gradnje i u imovinske aspekte. Gradsko građevinsko zemljište na vrhu je tema Beograda ali to mnogi opozicionari kao da ne vide, ne komentarišu. U kartonu istorije bolesti za prostor bloka tročetvrtinski oivičenog dinastičkim imenima dâ se primetiti jedna mana našeg etnosa pod imenom građanstva: večito kašnjenje, u spoznajama, u razbistravanju, u reakcijama.

Uz tu lenjost uma, i iskaza, ide još jedan teži hendikep, naime nemanje refleksa za ozbiljne nelogičnosti koje nam se serviraju kao nešto normalno. U povodu bloka na Slaviji to je upitanost kako je nakon anketnog konkursa od autora koji su pobedili (na anketnom konkursu autori prvonagrađenog rešenja ne stiču automatski autorstvo pravo na razradu koja bi sledila) traženo da od njihovih 20.000 kvadratnih metara bude promenjeno u 30.000, pa su se oni povukli iz dalje priče.

Ko je, dakle, tražio i odobrio takvo povećanje, sa potpuno promenjenom logikom forme. Uzgred, pobednička vizija na tom anketnom konkursu imala je na uglovima Ulice kralja Milana sa Markovićevom i Milutinovom kule od 13 i 14 spratova!? Konkurs je najblaže rečeno čudan, po nekoliko aspekata, i pretvorio se, kao kategorija ispitivanja prostora i izvesne podrazumevane pravičnosti odlučivanja, u formalizovanu praksu odrađivanja.

Konačno stižemo i do dva krunska pitanja: ko pravno-proceduralno stoji iza finalne odluke o budućem izgledu Slavije u zoni navedenog bloka, kao i kako deluje arhitektura koja je prikazana na modelima. Jer investitor je naručio od jednog biroa kreativnih mladih arhitekata oblačenje projekta uvećane kvadrature i prepravljene strukture koju im je uradio neko treći.

A dizajneri pročelja, veoma dobri na Bulevaru kralja Aleksandra pored zgrade Opštine Zvezdara i na još nekoliko adresa u Beogradu, očekivano koristeći sličnu poetiku i vokabular, ovde kao da su izgubili osećaj za razmeru i za proporciju.

Njihov „beskonačni roštilj“ je mestimično sa manjim cezurama ali ukupna devetospratna mreža na potezu od 100 metara ne može da ne bude neprikladna. To se još kako-tako dâ analogijom održati sa Hiltonovom rasterisaošću preko puta ali je deo okrenut ka samoj Slaviji u sasvim drugačijoj dispoziciji, uz Narodnu banku koja je prevelika, sasvim slepa ka velikom prostoru. Dosetka sa prekidom na nivou visine uličnog poteza ka Kralja Milana iznad čega je „dodatak“, izmenjene teksture, trebalo bi da se nosi sa visinom susedne Banke.

Mali problem je u što promocionim perspektivnim izgledima ponuđenim javnosti ne postoji stvarna stajna tačka odakle to izgleda tako kako su ga arhitekti i autori modela prikazali. Druga pozicija koja deluje krajnje upitno je oblikovanje ugaonog motiva na suticanju ulica Kralja Milana i Svetozara Markovića, popadale paučinaste vlati neprimerene gradskoj arhitekturi.

U pogledu čuvanja delova grada ovaj rasplet deluje mnogima kao satiranje. Ali i tu ima šta da se pita svako ko je u stanju da razlista pojave i relacije. Ambijentalna celina? Čega s čim, da bi bilo celovito? Možda jedne i druge strane Ulice kralja Milana, ali one jedne više nema, tu je Hilton. Da nije ova druga, sada uklonjena strana bila potez, smisaon poput onog na parnoj strani Smiljanićeve? Pa ne bi se reklo, nije bilo te ujednačenosti i istorijske važnosti u svakoj zgradi.

Kuća na adresi Kralja Milutina 26, gradski visoka i duboka, ciljana je za uklanjanje htenjem Narodne banke Srbije. Ono što je moglo da bude sačuvano, pod uslovom da investitor nije stekao vlasništvo, jeste nešto od Fonda ka Ulici Svetozara Markovića što ima ambijentalni kontakt sa parkom Manjež. No, i tu imamo zahteve kojima treba provera osnovanosti.

Na broju 47, dvorišna kuća je, sad naprasno svi znaju, delo čuvenog arhitekte Milana Zlokovića. Rano delo, iz predmoderne mu faze, iskreno – bez izuzetnih atributa. Koliko znam, on je u Beogradu podigao, u različitim periodima, nekoliko desetina objekata. Da li to znači da su svi, jer su njegovi, automatski, „zaštićeni“ imenom autora? Niko ozbiljan u profesiji ne deli takav stav. Sumirajmo da je moglo biti reči o ostajanju, glupe li reči, nečeg od fonda ka Svetozara Markovića ali i to kroz jasnu, pravno potvrđenu i nedvosmislenu odluku službe zaštite. Nikakva istekla prethodna zaštita šire celine poput sada već nepostojećeg „Starog Beograda“ (!?) i naslednika mu, a ne ni putem preporuka koje nisu obavezujuće ne daje garancije.

Za zbrku koja se čuje u povodu „skidanja zaštite“ u bloku o kome je reč potrebno je veoma malo vremena da bilo ko pronađe na internetu Zakon o kulturnom nasleđu i u njegovim članovima 34 i 35 vidi da jasno piše, za nepokretna kulturna dobra pod prethodnom zaštitom, da rok važenja prethodne (još bolje bi bilo da je krštena kao preliminarna) zaštite oročen na 3 (tri) godine, i da se, citiram, „izuzetno, ako za to postoje opravdani razlozi“ može (još jednom) produžiti za još 3 godine.

U drugom spomenutom članu Zakona besprekorno jasno piše sledeće: „Prethodna zaštita prestaje: 1) danom donošenja akta o utvrđivanju kulturnog dobra; 2) istekom vremena trajanja prethodne zaštite; 3) danom utvrđivanja da dobro nema kulturnu vrednost.“

U kakofoniji komentara u povodu bloka s Manježom, nalik selimovićevskom „bolesnom osporavanju“ iz romana „Krug“, u narativima nedostaju podaci ko je kada i šta tačno bio stavio pod prethodnu zaštitu, ali eto istekla je a nije uznapredovala do trajnog kulturnog dobra.

O mogućnosti da neko iz službe zaštite nije bio dovoljno ažuran ili uporan može se, na bazi logike, pomisliti, mada mislim da je to umišljanje. Pre sam sklon, i na bazi nemalih ličnih saznanja od ranije, da se institucija zaštite, gradski Zavod, zatekla u zamci neprincipijelne alavosti prakse ranijih rukovodilaca i dogovornog tretmana širokih gradskih prostora kao nadrizaštićenih.

I onda, kada je pravni sistem počeo da se uozbiljava, do grubosti, stanje je presečeno kabulskim slikama napuštanja nekih delova i partija Beograda. Svemu sve vreme duva u leđa sumanuti fetiš investiranja od strane vlasti, od kojih je Slavija samo jedna tačka pospešivanja u, kako je rekao dvostruko neizabrani gradonačelnik više nego gradonačelničkog ponašanja i uticaja, procesu potpunog menjanja (!?) Beograda, do neprepoznavanja.

Od toga ga, i nas sve, ne mogu spasiti samo hobisti i aktivisti koji prečesto prkose očiglednosti, kao da teraju neki svoj inat.

Autor je arhitekta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.