Rusija je bila osvajač, a ne branilac Poljske

Pri tom se prenebregava činjenica da su 1939. godine Poljsku zajednički napale Nemačka i Sovjetski Savez – Nemačka 23. avgusta, a Rusi (Sovjeti) sedamnaest dana kasnije, iznenada, s leđa. Pred dvostrukom agresijom ubrzo je pao dotle snažan poljski otpor – uspeo je da likvidira jednu nemačku diviziju – a nemački i ruski vojnici su se sreli na rekama Narevu, Bugu, Visli i Sanu, i proslavili zajedničku pobedu. Uskoro potom sovjetska armija je napravila jedan od najvećih zločina nad Poljskom – u Katinskoj šumi likvidirala je tri hiljade poljskih oficira.

Treba istaći i vekovni antagonizam između Rusa i Poljaka, dovoljno je pomenuti da je u Sovjetskom Savezu u periodu 1937 – 1939. likvidirano više od sto hiljada Poljaka.

Zanemaruje se i činjenica da nemačko-ruski pakt nije raskinuo Sovjetski Savez već Nemačka, a da su dotle obe ove zemlje bile osvajači a ne branitelji susednih država. Ko zna koliko bi trajao taj pakt i kakav ishod bi imao Drugi svetski rat da ga Nemačka nije raskinula i napala Sovjetski Savez 1941. godine, nakon čega je Rusija prešla na promenila stranu. To nije bio njen izbor već prinudni čin.

Zanemaruje se i namerno višednevno odlaganje sovjetskog napada na Nemce u Poljskoj – Rusi su podstakli Poljake na ustanak 1. avgusta 1944. i sa obale Visle niz dana mirno posmatrali nemačko masakriranje poljskih ustanika, ignorišući njihove očajničke pozive u pomoć i zajedničku borbu protiv Nemaca. Tek nakon pogibije većine ustanika, Rusi su krenuli u ofanzivu preko poljske granice.

Žrtvovanje poljskih ustanika namerno je učinjeno – nisu bili njihovi kadrovi već nezavisna Armija Krajova, koja bi nakon završetka rata mogla da bude faktor nezavisne Poljske, a ne Poljske kao sovjetskog satelita i poslušnog člana istočnog lagera.

Ne bi se moglo reći ni da su Poljaci bili srećni pod sovjetskom posleratnom upravom – česte pobune bile su jasan pokazatelj njihovog raspoloženja.

Ukratko, bilo bi čudno i pravi mazohistički čin pozvati predstavnike Rusije na pomenuti jubilej u Poljskoj. To ne treba mešati sa dvadeset pet miliona sovjetskih žrtava u ratu protiv Nemaca, ratu u kome ni jednim jedinim gestom, nijednom epizodom, Sovjetski Savez nije pokazao empatiju prema Poljskoj. Naprotiv, sve do pada Berlinskog zida, a nažalost i do naših dana, do dobrih odnosa nije došlo.

Dobar nagoveštaj je dat 1990. godine, kada je zvanično priznat masakr nad poljskim oficirima u Katinskoj šumi kao delo sovjetske tajne službe bezbednosti, ali je potonjih decenija vekovni animozitet između Poljske i Rusije obnovljen umesto da bude odagnan u muzej istorije.

Autor je književnik