Aspen grupa, nezavisno udruženje spoljnopolitičkih stručnjaka kojoj predsedavamo bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skovkroft i ja, nedavno se rvala sa pitanjem kako odgovoriti na ruske akcije u Ukrajini. Sada se NATO rve sa istim pitanjem. Iako se Zapad mora suprotstaviti tome što ruski predsednik Vladimir Putin osporava normu primenjivanu posle 1945. – da se teritorije ne smeju zauzimati silom – on ne sme potpuno da izoluje Rusiju, jer sa njom ima mnoge zajedničke interese: nuklearna bezbednost, širenje naoružavanja, antiterorizam, Arktik i regionalna pitanja poput Irana i Avganistana. Povrh toga, geografija čini da Putin bude u prednosti u slučaju bilo kakve eskalacije sukoba u Ukrajini.
Prirodno je osetiti bes zbog Putinovih obmana, ali ljutnja nije strategija. Zapad mora da uvede finansijske i energetske sankcije kako bi odvratio Rusiju u Ukrajini; ali Zapad isto ne sme da izgubi iz vida potrebu saradnje sa Rusijom u drugim oblastima. Mirenje ovih ciljeva nije lako i nijedna strana ne bi profitirala od novog Hladnog rata. Zato nije iznenađenje da se, kada je reč o preporukama za specifične politike, Aspen grupa podelila unutar sebe na „stiskače“ i „trgovce“. Ova dilema treba da se sagleda dugoročno: Kakvu Rusiju želimo da vidimo za deset godina? Uprkos Putinovoj agresivnoj upotrebi sile i propagandi, Rusija je zemlja u opadanju. Putinova iracionalna okrenutost Istoku, dok na Zapadu vodi nekonvencionalni rat, pretvoriće Rusiju u kinesku gasnu stanicu i odseći rusku ekonomiju od zapadnog kapitala, tehnologije i kontakata koji su joj potrebni. Neki protivnici Rusije mogli bi da pozdrave pad Rusije misleći da će se tako problem rešiti sam od sebe. Ali to bi bilo kratkovido. Pre jednog veka propast austrougarskog i osmanskog carstva pokazao se kao krajnje remetilački za međunarodni sistem. Postepeno opadanje, poput rimskog ili španskog u osamnaestom veku, manje je remetilačko, ali najbolje rešenje bili bi oporavak i uravnoteženje Rusije u narednih deset godina.
Dokazi ruskog pada su očigledni. Porast cena nafte na početku ovog veka doneo je ruskoj ekonomiji veštačku snagu, navodeći Goldman saks da Rusiju – članicu BRIKS-a, zajedno sa Brazilom, Indijom, Kinom i Južnom Afrikom – uvrsti među vodeća svetska tržišta u nastajanju. Međutim, danas je taj rast iščezao. Ruski BDP čini jednu sedminu američkog, a prihod po glavi stanovnika (mereno prema paritetu kupovne moći) od 18.000 dolara je jedna trećina američkog. Nafta i gas čine dve trećine ruskog izvoza, polovinu državnih prihoda i 20 odsto BDP-a, dok plasman visoke tehnologije u inostranstvo čini svega sedam odsto izvoza ruskih proizvoda (u poređenju sa 28 odsto u SAD).
Sistem javnog zdravstva je u haosu. Natalitet pada, a prosečan ruski muškarac umre u svojim ranim šezdesetim godinama. Procene Un govore da će stanovništvo Rusije sa sadašnjih 145 miliona pasti na 121 do sredine ovog veka. Ali iako sada Rusija izgleda kao industrijska banana republika, različiti ishodi su mogući u budućnosti. Rusija ima talentovane ljude, a neki sektori, poput odbrambene industrije, mogu razviti sofisticirane proizvode. Neki analitičari misle da bi uz reforme i modernizaciju Rusija mogla da prevaziđe probleme. Bivši predsednik Dmitrij Medvedev, koji se brinuo da će Rusija upasti u takozvanu zamku srednjih prihoda umesto da postepeno dosegne status zemlje u napretku, planirao je upravo nešto tako. Ali malo toga je sprovedeno u delo zahvaljujući nabujaloj korupciji. Pod Putinom, ruski postimperijalni preobražaj je propao.
Putin nema strategiju za dugoročni oporavak Rusije i reaguje oportunistički – mada ponekad uspešno na kratak rok – na domaću nesigurnost, pretpostavljene spoljne pretnje i slabosti suseda. Rusija je tako postala revizionistički kvarilac međunarodnog statusa kvo – i nastoji da bude katalizator drugih revizionističkih sila. Ali antiliberalna ideologija i ruski nacionalizam su slabašan izvor meke moći koja Rusiji treba da bi uvećala svoj regionalni i svetski uticaj. Zato su izgledi Evroazijske unije predvođene Rusijom da se takmiče sa EU ograničeni.
Kako god da se završi Putinov revizionizam, rusko nuklearno oružje, nafta, gas, veštine u sajber tehnologiji i blizina Evrope, biće njegova sredstva za stvaranje problema Zapadu i međunarodnom sistemu. Stvaranje i sprovođenje strategije za obuzdavanje Putina uz uporednu dugoročnu saradnju sa Rusijom jedan je od najvažnijih izazova sa kojima se međunarodna zajednica danas suočava.
Autor je profesor na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2014
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
