Rusija, ruski narod i ja

Kažu Užičani da su đaci iz drugih odeljenja, pa i iz drugih škola dolazili na njegove časove da slušaju interpretacije i tumačenja književnih dela NJegoša, Andrića, a posebno ruskih klasika.

LJubav prema ruskoj književnosti i prema ruskom narodu duboko je usadio i meni i mom bratu.

Sećam se kako je mirno gledao utakmice između Jugoslavije i ondašnjeg Sovjetskog Saveza, a kasnije Rusije.

Bilo mu je svejedno ko će da pobedi.

U našoj kući su se Rusi doživljavali kao nešto najbratskije.

Polovinom devedesetih godina kao mlad docent i već priznati stručnjak u oblasti organsko-geohemijskih istraživanja nafte, dobio sam poziv da održim predavanje na konferenciji o nafti i gasu u Tomsku.

Otišao sam sa velikim uzbuđenjem.

Konačno sam imao priliku da lično upoznam Rusiju, koju mi je otac predstavljao i najavljivao kao kulturni centar sveta.

Dug put avionom do Moskve, zatim sa aerodroma Domadjedov do Novosibirska, i konačno automobilom do Tomska.

Susreti sa ljubaznim domaćinima, sjajno gostoprimstvo.

Nepregledne i predivne brezove šume.

I skoro da je tu kraj lepog ruskog sna.

Usledilo je buđenje i jedno veliko trežnjenje.

Sve oko mene je izgledalo u to vreme iznenađujuće loše.

Kudikamo lošije od, recimo, jedne Nemačke, u kojoj sam boravio u više navrata tokom izrade magistarske i doktorske teze.

Čak i lošije od moje ratom opterećene Srbije, već toliko kritikovane zbog svakojake neuređenosti.

Koliko je to sve bilo drugačije od idilične slike Rusije koju mi je otac dočaravao godinama i decenijama unazad!

Moje kolege, ruski organski geohemičari, veliki su naučni znalci.

Od njih sam ja, a kasnije i moji mlađi saradnici, dosta naučio.

Međutim, svaki moj naredni odlazak u Rusiju pojačavao je žal.

Nizak životni standard, narušena infrastruktura, neuređenost javnih površina, zapuštenost, prljave ulice, a sve to pod budnim okom različitih javnih i tajnih policajaca.

Međutim, moj otac je i dalje više verovao ruskim klasicima nego očima i utiscima svoga sina.

Vremenom smo i prestali da pričamo o Rusiji.

Prošle su decenije, a ja i dalje volim ruski narod, ali imam i strah da se način i organizacija života kakvi postoje u bratskoj Rusiji kojim slučajem ne prošire i na naše prostore.

Na veliku žalost, period posle pada Berlinskog zida Rusija nije iskoristila za razvoj demokratskog sistema i institucija, a time i poboljšanja uslova života i, pre svega, ljudskih sloboda.

Vratila se ustoličavanju policijske i vojne autokratije.

Moskva jeste dobila obrise moderne evropske prestonice i Sankt Peterburg je uredan i prelep grad.

Ali tu se, uz predivne ruske pesme, završava današnja ruska lepota.

Zarad očuvanja ogromne, a praktično nenaseljene teritorije, Rusija je po ko zna koji put u svojoj istoriji žrtvovala svog čoveka.

On je primoran da svoju sreću traži u nekim drugim državama. Ruski jezik se danas, bezmalo kao dominantan, može čuti na ulicama gradova Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država i drugih razvijenih zemalja sveta.

Iz Rusije odlaze ili razmišljaju da odu i mnoge moje kolege, univerzitetski profesori i naučnici.

Zbog svega što sam opisao, danas su narodi i građani država koje su svojevremeno bile članice Varšavskog pakta presrećni što su iz njega izašli.

Osećaju slobodu i poslednjih trideset godina su uspeli da značajno napreduju u ekonomskom i svakom drugom smislu. Baltičke zemlje, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija su danas države za respekt.

Poznajem se i sarađujem sa mnogim kolegama sa univerziteta i instituta iz ovih zemalja.

Zadovoljni su, ali i dalje u strahu da se kojim slučajem ponovo ne vrate pod kapu velike autokratske Rusije.

Stičem utisak da je taj strah kod njih narastao do nivoa noćne more.

On je posebno jako izražen ovih dana kada su još jednom mogli da se uvere na kako brutalan način ruska država rešava svoje političke probleme sa bratskim ukrajinskim narodom.

Da je Rusija demokratska država sa uređenim unutrašnjim političkim sistemom, verovatno se Ukrajina ne bi distancirala od nje.

Koliko samo patnje i ljudskih života Ukrajina žrtvuje da bi izbegla sudbinu jedne Belorusije!

Srbija je danas jedina evropska država čiji građani u značajnom broju i dalje doživljavaju Rusiju i ruski narod kao što ju je doživljavao i moj otac, užički profesor književnosti i veliki poštovalac i znalac ruske književnosti.

Postoji i veliki broj onih drugih, koji to čine iz pragmatičnih razloga.

Valjda samo u jednom konzervativnom, autokratskom sistemu, u kome se ne neguju demokratske vrednosti mogu da uživaju sve blagodeti ovoga sveta.

Zbog toga je njima Istok uzor i zbog toga njemu streme.

A milioni onih drugih Srba će se sresti sa milionima onih drugih Rusa u tamo nekoj Americi ili Nemačkoj.

A ja najiskrenije želim i svom srpskom narodu i bratskom ruskom narodu da dočekaju da žive u državama koje će biti uređene, demokratske, u kojima će se lepo živeti, bez straha, slobodno glasati na političkim izborima, u kojima će policija biti na usluzi običnim građanima, a ne onima na vlasti, u kojima će obrazovani ljudi, lekari, inženjeri, učitelji, profesori biti cenjeni.

Želim da Srbija i Rusija budu države iz kojih oni dobri i oni najbolji neće bežati. I još mnogo toga.

Najiskrenije želim mnogo toga što danas u našim državama prosto ne postoji.

Autor je profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke