Rusija se igra vatrom na Balkanu

Ruski predsednik Vladimir Putin sada grabi svoju priliku i koristi bivše jugoslovenske države kao sledeće bojno polje za slabljenje NATO-a i EU.

Putinovi napori da gurne Balkan na ivicu deo su njegove misije da ponovo uspostavi Rusiju kao globalnu silu. Slično strategiji Kremlja na Kavkazu, cilj Rusije na Balkanu je da pojača tenzije kako bi se mogla pozicionirati kao jedini regionalni posrednik i garant bezbednosti.

Istovremeno ima za cilj da pokaže da ni NATO, ni EU, ni njihove članice nisu kredibilni partneri nijednoj od balkanskih zemalja. Kako Moskva takođe nastavlja svoje vojno jačanje u blizini ukrajinske granice, njena kampanja uticaja na Balkanu služi kao još jedno poprište za izazivanje Zapada.

Za mnoge na Zapadu, Putinova strategija je zbunjujuća. Ovi analitičari vide Balkan kao geopolitičko zaleđe; ne razumeju šta bi Rusija dobila intervencijom u regionu. Kako je rekao direktor moskovskog centra Karnegi Dmitrij Trenin „Balkan nije glavno bojno polje u sukobu Rusije i Zapada“.

Balkan ne treba olako odbaciti. Rusija vidi regiju kao meko tkivo Evrope: njen rastući uticaj tamo preti da joj omogući da postavi strateška vojna sredstva u blizini velike američke baze i obećava joj pristup Jadranskom moru.

Putinov veći cilj jeste da preokrene odnos snaga u Evropi u korist Moskve, a Balkan je deo te strategije. Moskva je pokrenula informativne operacije kako bi rasplamsala etničke tenzije i podstakla proteste, zacementirala je poslove sa oružjem, ugradila se u kritičnu energetsku infrastrukturu i iskoristila dugogodišnje verske i kulturne veze između Ruske pravoslavne crkve i Srpske pravoslavne crkve u svoju korist u regionu.

Naporima Rusije nemerljivo je pomogao slab odgovor EU. Uprkos višegodišnjim težnjama i milijardama evra potrošenih na pripremu Balkana za integraciju u EU, napori su zastali. EU se nije proširila od prijema Hrvatske 2013. i uprkos obećanjima o članstvu za „zapadnobalkansku šestorku“- Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju pregovori su zamrznuti.

Usporena izazovima kao što su Bregzitit, pandemija virusa kovid19, uspon ekstremno desničarskih grupa i migrantske krize, čini se da je proširenje zaustavljeno na neodređeno vreme. Ovaj neuspeh je učinio Balkan očiglednom metom za Putina.

Tokom poslednje balkanske krize 1990.-ih, Rusija je bila preslaba da bi vojno intervenisala. Umesto toga, bila je ograničena na mirovnu misiju nakon rata na Kosovu 1999. iz koje je odlučila da se povuče 2003. Ali ne bi trebalo biti sumnje da je čak i tada ruska vlada doživljavala širenje NATO-a na Istočnu Evropu kao značajnu pretnju nacionalnoj bezbednosti.  Sada, sa relativno jačom ruskom ekonomijom i vojskom, Kremlj vidi priliku da onemogući napredovanje NATO-a ciljajući na bivše jugoslovenske države. Zapadna Evropa je spavala za volanom kada je poslednji put izbio rat na Balkanu – ulozi su previsoki da bi i ovaj put ignorisala region.

Visoka stopa korupcije u balkanskim zemljama razotkrila je pukotine koje je Moskva iskoristila da ostvari svoje ciljeve. Kako su bivše jugoslovenske države prešle iz socijalizma na ekonomiju slobodnog tržišta nakon 1990.-ih, zaživele su kleptokratija i nezakonita privatizacija.

Prema izveštaju Fridom hausa sve države Zapadnog Balkana se vraćaju na „delimično slobodne“. Putin koristi korupciju da zabije ekonomske, etničke i verske klinove u balkanska društva kooptiranjem lidera u regionu.

Srbija se ponaša kao ključni igrač u nastojanjima Kremlja na Balkanu. I vlada i crkva pokazuju odanost Moskvi koju podupiru vekovne zajedničke verske i kulturne veze kao i međusobna izolacija Srbije i Rusije od savremenih zapadnih sila. Srpska vlada je pozvala na stvaranje „srpskog sveta“ balkanske paralelnog Putinovom „ruskom svetu“ osmišljenog da ujedini sve Srbe pod zajedničkim kulturnim okvirom.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima neposrednije strateške interese u mešanju Rusije, utoliko što će mu haos u regionu omogućiti da se predstavi kao snaga stabilnosti uoči svoje kampanje za reizbor 2022. Kako bi osigurao da izbori prođu u njihovu korist, Srbija i Rusija su nedavno obećale da će raditi zajedno na borbi protiv masovnih protesta i „obojenih revolucija“ koje dolaze sa Zapada.

Rusija uzvraća velikodušnom podrškom srpskoj vojsci. Od 2018. budžet za odbranu Srbije se skoro udvostručio i prednjači u odnosu na sve balkanske države. Uprkos pretnjama američkim sankcijama Srbiji, Moskva je 2019. poslala Srbiji raketni sistem S-400 na vojnu vežbu. Kremlj je ove godine dodatno povećao ulog kada je Srbiji dozvolio nabavku sistema PVO Pancir-S1M. Srbija je takođe domaćin „humanitarnog centra“ koji vodi Rusija, a koji služi kao institucija za prikupljanje obaveštajnih podataka koja se nalazi u blizini kampa Bondstil – primarne baze NATO-a na Kosovu.

Moskva je otvoreno pretila balkanskim zemljama koje su pokušale ojačati svoje bezbednosne veze sa Zapadom. Pokušala je da izbaci iz koloseka referendum o članstvu u NATO-u  u Sjevernoj Makedoniji 2018, a njen ambasador je tu zemlju proglasio „legitimnom metom“ ako se tenzije između NATO-a i Rusije povećaju (zemlja je postala članica NATO 2020.).

U susedstvu, u Crnoj Gori, Moskva je podržala direktan državni udar 2016. neposredno pre svoje uspešne kandidature za pridruživanje NATO-u.

Rusija dobro razume da je religija na Balkanu oduvek bila instrumentalna u podsticanju sukoba. U Crnoj Gori, Kremlj promoviše prorusku politiku kroz Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je ocrnila koncept različitih crnogorskih i srpskih nacionalnih identiteta i intervenisala u politici u ime Moskve. Radeći kroz crkvu, Rusija je podstakla masovne proteste prošle godine i zamenila nekooperativno vladu proruskim vođstvom.

Najeksplozivniji lonci na Balkanu su Kosovo i Bosna i Hercegovina. Iako je stanovništvo Kosova više od 90 posto etničkih Albanaca, Srbi vide zemlju kao pradomovinu koja sadrži neka od najsvetijih mesta Srpske pravoslavne crkve. Baš kao što je građanski rat eksplodirao iz tenzija između različitih verskih i etničkih grupa početkom 1990-ih, Kremlj sada koristi Pravoslavnu crkvu da destabilizuje zemlju i širi region.

Ruska pravoslavna crkva ponovno eskalira sporove oko verskih objekata, a nedavno je izrazila zabrinutost za „sudbinu hrišćanskih svetinja na Kosovu“ nakon što su se razbuktale tenzije između Kosova i Srbije.

Moskva je takođe jasno stavila do znanja da će diplomatsko priznanje Ujedinjenih nacija nezavisnosti Kosova od Srbije biti nemoguće bez odobrenja Rusije. Putin često koristi Kosovo da opravda rusku aneksiju Krima, tvrdeći da je priznanje zapadnih zemalja otcepljenja dela zemlje od Srbije stvorilo presedan koji legitimizuje jednostrano proglašenje nezavisnosti drugih teritorija.

Brisel nije uspeo da postigne napredak ka srpskom priznanju Kosova, baš kao što Vašingtonski sporazum predsednika SAD-a Donalda Trampa iz 2020. nije doneo suštinski napredak u ključnim pitanjima u sporu. KFOR, mirovne snage NATO-a stacionirane na Kosovu, na sličan način se bore da održe stabilnost. U septembru je na spornoj granici između Kosova i Srbije izbio protest zbog zabrane ulaska vozila sa srpskim tablicama na Kosovo.

To je rezultiralo blokadom i demonstracijom vazdušnih snaga od strane Srba i raspoređivanjem kosovskih policijskih snaga. Očekivano, Rusija je pratila događaj rugajući se KFOR-u i pozivajući EU na neadekvatno posredovanje u tekućim tenzijama između dve države.

U Bosni i Hercegovini je Dejtonski mirovni sporazum, kojim je okončan rat 1995, u krizi. Državu i dalje vode podele između bošnjačke, srpske i hrvatske zajednice, a Rusija je ove podele iskoristila u svoju korist. Rusija je u martu zapretila odmazdom ako BiH uđe u NATO. U međuvremenu, srpski član tročlanog Predsedništva BiH Milorad Dodik zapretio je da će se Republika Srpska, jedan od dva entiteta u BiH, otcepiti od Bosne.

U decembru, Narodna skupština Republike Srpske glasala je za pokretanje procedure za povlačenje bosanskih Srba iz institucija na državnom nivou, uključujući bosansku vojsku, službe bezbednosti, poreski sistem i pravosuđe.

Pored Republike Srpske, Kremlj je podržavao nacionaliste bosanskih Hrvata da se zalažu za stvaranje trećeg entiteta unutar BiH. Visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni Kristijan Šmit podigao je uzbunu u novembru kada je rekao da su “izgledi za dalje podele i sukobe vrlo realni”.

Krajnje je vreme da se zapadne sile probude zbog pretnje koju rusko mešanje na Balkanu predstavlja njihovim interesima. Ovde je unca prevencije vredna funte leka. I imaju nekoliko opcija na raspolaganju.

NATO se mora ponovo fokusirati na region i dati prioritet deeskalaciji tenzija. Trebalo bi da pošalju svoj „Counter Hybrid Support Team“ na Balkan, kao što je to urađeno u Crnoj Gori 2019, kako bi se borio protiv ruskih kampanja dezinformacija i drugih informativnih operacija.

Članice NATO-a bi takođe trebalo da organizuju “koaliciju voljnih” da se suprotstave ruskom uplitanju u Bosnu, raspoređujući mirovne misije u strateškim područjima, kao što je severoistočni Brčko Distrikt, kako bi sprečili da rizična područja izmaknu kontroli.

Ove snage bi mogle dopuniti mirovne snage pod vođstvom EU (EUFOR), koje su zadužene za održavanje mira i sigurnosti u Bosni ali čiji mandat mora biti produžen u Savetu bezbednosti UN-a, gde Rusija i Kina imaju pravo veta.

Predsjednik SAD Džozef Bajden takođe je u junu potpisao izvršnu naredbu za sankcionisanje onih koji prete stabilnosti Zapadnog Balkana; EU bi trebalo da se pridruži tim naporima.

Ne može se očekivati ​​da će sve članice NATO-a podržavati Balkan, jer Mađarska i nekoliko drugih evropskih zemalja NATO-a služe kao zastupnici Rusije u toj organizaciji. S druge strane, izgleda da Velika Britanija shvata ozbiljnost krize. London obećava da će održati „stabilnost na Zapadnom Balkanu“ i upozorava Rusiju da ne pravi „stratešku grešku“ u regionu. London bi trebalo da sa reči pređe na dela vodeći koaliciju voljnih da se bori protiv ruskog uplitanja u region.

Pre svega, NATO bi trebalo da ubrza pristupanje Bosne i Kosova NATO-u. To bi povećalo troškove Kremlja za njegove operacije na Balkanu. Rusija se čvrsto protivila proširenju NATO-a i sada, kako se ukrajinska kriza nastavlja, pozvala je na pravno obavezujuću garanciju da će NATO prekinuti vojnu aktivnost u Istočnoj Evropi.

Integracija Bosne i Kosova poslala bi poruku da Balkan neće biti prepušten sam sebi protiv Moskve i da Putin neće određivati ​​budućnost NATO-a.

Kao što je to bilo na početku jugoslovenskih ratova ili uoči Prvog svetskog rata, može biti teško uveriti svet u važnost Balkana. Tokom 1990-ih, evropske zemlje nisu uspele dovoljno hitno odgovoriti na krizu i Sjedinjene Države su bile prisiljene da se umešaju.

Međutim, ovoga puta Sjedinjene Države su se okrenule prema unutra i malo je verovatno da će intervenisati. Dakle, teret će verovatno biti na EU. U pitanju je ništa manje od stabilnosti Evrope i kontinuirane vitalnosti EU i NATO.

Autorka je naučna saradnica American Enterprise Institute (AEI) u Vašingtonu

(Tekst je prvobitno objavljen u uglednom američkom časopisu Foreign Affairs)