Rusofili bi se razočarali Rusijom

A onda je dovitljivi preduzetnik došao na originalnu ideju da najzagriženijim sindikalnim aktivistima obezbedi besplatan petnaestodnevni boravak u zemlji „radnika i seljaka“. Pošto su „crveni“ borci za radnička prava na licu mesta svojim očima mogli da vide zaostalost sovjetske privrede, obespravljenost radnika, skromna primanja koja nisu zavisila od stvarnog rada, dugačke redove za jeftine kobasice, nepostojanje kućnih aparata u domaćinstvima, stanove u „komunalkama“ od desetak kvadratnih metara, sa zajedničkim kupatilom i kuhinjom, čekanje po petnaest godina za kupovinu automobila i mnoge druge „blagodeti“ realnog socijalizma, vraćali su se u Italiju mirni kao bubice. I više im nikada nije padalo na pamet da pomenu ni „k“ od komunizma!

Smatram da bi slična ogledna putovanja u Rusiju trebalo organizovati i danas za neke takozvane srpske patriote i rusofile, nacional-komuniste, antizapadnjake, pravoslavne fanatike i protivnike evropskih integracija, koji se zalažu za to da Srbija odustane od evropskih standarda i priključenja Evropskoj uniji, te da postane ruska gubernija, da uđe u Evroazijski savez, pristupi istočnoj vojnoj organizaciji i iznutra se reformiše po uzoru na rusko društvo. Pošto ni većina njih nikada nije bila u Rusiji, niti znaju pravo stanje u ovoj državi, ne sumnjam da bi posledice edukativne ekskurzije bile iste, kao i u slučaju italijanskih sindikalaca.

Ne računajući Moskvu, za koju i sami Rusi kažu da nije prava Rusija, već na četrdesetak kilometara od Crvenog trga videli bi deprimirajuću nerazvijenost sela i gradova, nepostojanje novih objekata još od raspada Sovjetskog Saveza pre 27 godina, urušene i napuštene kuće od drveta, zapuštene stambene blokove sa oljuštenim fasadama, police supermarketa u kojima je malo ruskih proizvoda (čak su i votke i čajevi iz uvoza), katastrofalno loše kolovoze, prepune dubokih rupa, bez horizontalnih oznaka, „autoputeve“ bez zaštitne ograde, prastare benzinske pumpe sa zapuštenim ili zatvorenim toaletima. Videli bi posvuda spomenike vođi Oktobarske revolucije – Vladimiru Iljiču Lenjinu, a ponegde i Josifu Visarionoviču Staljinu. I table s nazivima ulica po Marksu, Engelsu, Kirovu, Oktobarskoj revoluciji, Kominterni i Komsomolu, posvedočile bi da se malo toga i sporo menja u odnosu na prošlo vreme. Uvideli bi naši posetioci u Rusiji i sve kontraste, zbog vapijuće razlike u standardu bogatih i siromašnih. Na nedavnoj Konferenciji Fonda jedinstva pravoslavnih naroda kojoj sam prisustvovao u gradu Kaluga saopšteni su podaci do kojih je došao ruski naučnik Dmitrij Fomin, da su u periodu od 1991. do 2015. godine, to jest, u periodu novih privrednih i društvenih odnosa u Rusiji, osnovni materijalni gubici zemlje uporedivi sa gubicima iz perioda Drugog svetskog rata 1941-1945. godine. „Ta gigantska suma gubitaka zahteva neodložne mere za hitnu obnovu izgubljenog potencijala, zbog čega je neophodna preraspodela nacionalnih bogatstava koja su danas usredsređena u rukama veoma uske grupe bogatih državljana Rusije. U suprotnom će se zemlja suočiti sa podelama, disproporcijama i disbalansima u svim oblastima života“, upozorava Fomin. Svakako bi naši antievropejci i antizapadnjaci saznali da ogromna Rusija, sa 150 miliona stanovnika, ima manji godišnji društveni proizvod od države NJujork, jedne od 50 saveznih država SAD, da je ruski izvoz manji od eksporta malene Belgije, da isto tako teritorijalno mala Holandija ima neuporedivo veću poljoprivrednu proizvodnju od najveće zemlje sveta i da kompanija „Epl“ više zaradi od prodaje aplikacija nego kompletna ruska energetika od prodaje nafte i gasa.

A kad domaći rusofili pominju politički ili vojni savez sa Rusijom, raketni sistem „S 300“ koje će braniti Srbiju, dolazak „migova“ za dva sata na Kosovo – samo ih treba podsetiti na neulaganje veta Rusije u Savetu bezbednosti 1992. godine kad su Srbiji i Crnoj Gori uvedene sankcije, rusko ćutanje i ignorisanje 1999. godine, kad je tadašnji savezni parlament doneo odluku o priključenju Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije, povlačenje ruskog vojnog kontigenta sa Kosova 2003. godine ili nemogućnost preleta aviona teritorije država koje su u NATO-u, a nalaze se između Srbije i Rusije. Poučna je u tom smislu i poruka s najvišeg mesta u Rusiji našem šefu diplomatije da Srbija ne može da bude primljena u Evroazijski savez, jer se ne graničimo i da smo udaljeni hiljadama kilometara.

Ceo Varšavski pakt i Sovjetski Savez u okviru njega, nisu izdržali političko i ekonomsko nadmetanje sa Zapadom, posebno ne trku u naoružanju, pa je iluzorno misliti da će to biti u stanju Rusija, poprilično ekonomski iznurena i izolovana, makar joj u tome pomagala i Srbija.

Zato je za Rusiju blagotvorno da prekine konfrontacije i da se vrati dogovorima i saradnji sa Zapadom, a za Srbiju da nastavi put ka Evropskoj uniji i NATO, i da joj Rusija na tom putu ne smeta, jer je i u njenom interesu da u ovim organizacijama dobije pouzdanog prijatelja i partnera.

Autor je zamenik predsednika Srpskog pokreta obnove