Ruža od papira

Na autobuskoj stanici – žena. Pokisla. Stao sam i ponudio da je povezem. Nevoljno je pristala.

– Ja sam Ranka i radim u trikotaži. Odeljenje za izradu džempera. Vi me ostavite gde je vama zgodno.

– Neka, odvešću te do fabrike.

– Ali, to je na drugom kraju grada!

– Nikuda ne žurim.

– Hvala vam.

– Nema na čemu.

Polako se opuštala i počinjala da priča…

– Ujutru ustanem, a ono još mrak napolju. Spremim doručak, za decu i muža.

– Šta?

– Šta ima. Ponekad margarin na hleb. Retko kad salamu. Vole mnogo čaj.

– Ako, čaj je zdrav. A mleko?

– Skupo je.

– Gde živiš?

– Na periferiji.

– Najlepše. Nema gužve. Zagađenja. Jeste li u nekom soliteru?

– Imamo svoju kućicu. Sami smo je napravili. Moj suprug i ja.

– Bravo! Imate zlatne ruke.

– I baštu imamo! Malu. Imamo puno cveća. Mnogo volim cveće. Imamo i kucu. Pega. Šaren je i čuva nas.

– To je lepo.

– Pre posla prvo sina odvedem u obdanište. Daleko nam stanica. Čekam dugo autobus. Još uvek bude mrak. Stojim. Držim sina u naručju. Ćerkicu za ruku. Neće nikako da ustane. Ne voli da ide.

– Navići će se.

– Plače kad ga ostavim. I ja plačem. I ćerkica. I vaspitačica.

– Pa to, boga ti, onda celo obdanište plače!

Prvi put se nasmejala.

– Ne voli da se odvaja.

– A jednom će morati.

– Onda otpratim ćerkicu do škole. Ona ne plače. Ide u peti razred.

– Velika devojka.

– Odličan đak!

– A drukčija ne bi ni mogla da bude.

– Onda odem na posao. Nijednom nisam zakasnila. Nijedan dan bolovanja! Za petnaest godina rada. Buka velika. U početku me bolela glava. Htela da eksplodira. A i vuna smrdi. Ih, što vuna može da smrdi! A i koža. Ja mislim još gore. Radim na razboju. Gledam u njega, i vidim svoj život na njemu. Kao mašina. Sve isto. Svaki dan, mesec, godina… Koleginica zaspala. Daleko stanuje. Izgubila dva prsta. Žao mi što nisam mogla da završim školu. Nisu moji imali mogućnosti. Sada nema toga što ne bih dala za svoju decu.

– A muž? Kakav je?

– I on radi mnogo. Voli da popije. Ali je dobar.

– Hoće li da udari?

– Ne. Po deci vidim kako prolazi vreme. Ne gledam se nikada u ogledalo. Plašim se.

– Čega?

– Sebe. Osećam kao da imam hiljadu godina. Posle posla idem po sina. Ćerkica dođe sama. Onda ručamo svi zajedno. Posle skuvam za sutra.

– Meso?

– Samo za dečiji rođendan. Operem veš. Okačim u baštu da se suši. Ćerka mi pomaže. A sin dodaje štipaljke. Muž spava. Umoran.

– A ti si odmorna?

– Onda ispeglam veš. Spremim večeru. Očistim kuću, cipele… Uvek se nađe nešto da se zakrpi.

– Je l’ sedneš nekad, Ranka?

– Retko.

– Je l’ pogledaš televiziju?

– Samo kad puštaju neki ljubavni film. To najviše volim. Ali, uvek zaspim na pola. Savlada me umor. Pa mi ćerkica priča sutradan, dok je pratim u školu. Noću ustanem da vidim da li su pokrivena. Pogledam decu i muža kako spavaju, pa pomislim: Bože! Koliko sam ja srećna! Vratim se u krevet. Legnem. Ne osećam ništa. Ne čujem ništa. Sanjam…

– Šta?

– Vedar dan. Sanjam ostrvo, i pesak. Negde mnogo daleko. Nema nikoga na njemu. Sama sam. Miriše more. Trčim. Ne stajem. Osećam vreo vetar na licu. Zaronim. Gluva tišina. Prolazi brod… Zvoni. Trgnem se i vidim da to budilnik zvoni. Gušim ga da ne probudi moje. Puštam ih da spavaju do poslednjeg trenutka. Ne volim zimu. Ustajem po mraku i vraćam se s posla po mraku. A i duva sa svih strana. Bojim se za decu. Kad naiđu mrazevi, stavljam novine u prozor. Štedim drva. Volim leto. Leti je lepše. Ima svetla. I toplo je. Nema mnogo garderobe. Ima ptica. I mnogo lepih boja. I dan je dugačak. Onda mi je sve lakše.

– Porašće deca, Ranka. Odmeniće te u mnogim poslovima. Još nekoliko puta da dođe leto… Je l’ te izvede muž negde, nekad?

– Ne pamtim. E, jeste, bili smo u bioskopu prošle godine!

– Eto vidiš. Idete li u pozorište?

– Nemoj da me zezaš!

– Ne zezam te. Najozbiljnije te pitam. Ima preko sindikata da se kupe karte.

– Fabrika nas vodila na izlet. Proletos. Na Avalu. Bilo je mnogo lepo. Išli smo do spomenika gore!

– Pa i ti si junak. Neznani… Jesi, bogami, Ranka!

– Dopale su mi se one žene što drže na glavi i rukama spomenik. Kao da su žive. Pitala sam ih kad će da se odmore.

– Danas je 8. mart. Tvoj dan. Žena!

– Ja i ne znam koji je dan danas.

– Biće sigurno neka proslava.

– To uvek samo ovi šefovi slave. Svake godine pričaju jedno te isto.

– Daće ti cvet. Ružu.

– Ja imam celu baštu. Prošle godine nisu imali novca za prave ruže, pa su nam delili ruže od papira.

– Mnoge će žene dobiti skupocene poklone i otputovati u mesta o kojima ti sanjaš. Šta bi ti volela?

– Da me moj Duško ponekad pita: Kako si, Ranka? Je l’ možeš? Da ti pomognem malo? Volela bih da mi pomiluje kosu. Da me drži za ruku. Kao nekad. To nije mnogo… Evo, ovde ja silazim. Hvala ti.

Okrenuo sam se i pogledao. Pretrčala je ulicu i vezivala maramu da zaštiti kosu od kiše. Tek tada sam primetio da ima duboke gumene čizme na nogama. Utopila se u mnoštvo žena na ulaznoj gvozdenoj kapiji. Sve su imale jeftine kineske jakne i kapute prevrtane ko zna koliko puta.

Sve su delovale isto… Sivo. A koliko lepote i bogatstva u sebi ima Ranka. Rekao sam tiho, više za sebe…

+Želim ti da što pre dođe leto.

Autor je dramski umetnik