Ružičasta stvarnost u boji hvalospeva

Naša ružičasta stvarnost slikana bojama hvalospeva i potpomognuta statističkim podacima, koje čak možemo prihvatiti za tačne, ipak ne pružaju realnu sliku ekonomskog stanja ove zemlje, njene tržišne perspektive i stvaranju uslova za bolji život stanovništva.

Zašto? Iz prostog razloga što je privredni rast baziran na zaduženju u inostranstvu, budžetu, stranim investicijama i „burazerskoj“, „kumovskoj“ ili zovite je kako već hoćete ekonomiji. Znači, bez učešća domaće akumulacije, ali sa velikim uticajem države na tokove privredne aktivnosti i raspodelu proizvodnih resursa. I tu je suštinski problem. Domaće akumulacije nema ali sa privrednim modelom na delu neće je biti ni u budućnosti.

Da bi ovo bilo jasnije možda je najbolje ekonomski model na snazi uporediti sa ekonomskim modelom Titove Jugoslavije.

Ono sto ih čini vrlo sličnim je:
– ekonomski razvoj baziran na kreditima i zaduženju,
– izražen politički uticaj na privredne tokove,
– pripadnost i partijski interes u privrednim subjektima pod nadzorom države važniji od ekonomske efikasnosti,
– netransparentnost u poslovanju dozvoljava isisavanje para iz privrednog sistema u cilju finansiranja partijskih aktivnosti i ostvarivanje privilegija partijskih poslušnika, uz napomenu da današnje izvlačenje para preko privatnih preduzeća omogućava enormno bogaćenje pojedinaca, potpuno nezamislivim u Titovo vreme.

Danas verovatno nikome ne treba objašnjavati da je ekonomski model Titove Jugoslavije rezultirao bankrotstvom iz jednostavnog razloga što privreda nikada nije dostigla nivo ekonomske efikasnosti da zarađuje više nego što troši zajedno sa državom. Čak ni nivo proste reprodukcije. Kada više nije bilo mogućnosti za novo zaduženje, a postojeći krediti počeli da dospevaju za naplatu, sistem se jednostavno raspao.

Ostaje pitanje da li postojeći ekonomski model obezbeđuje uslove za stvaranje privrednih subjekata koji svojim poslovanjem generišu, u kontinuitetu, dovoljno prihoda da uredno izmiruju svoje obaveze prema poveriocima i državi. A naročito u trenutku kada država dostigne maksimalni nivo zaduženja, i kada više nije moguće novim kreditima podržavati privredni rast investicionim aktivnostima države.

Bojim se da će tek tada postati jasno odakle enormna lična bogaćenja, neprimereno visoke cene stanova koji se kupuju za keš, finansiranje projekata iz izvora koji se prikrivaju, kvalitet puteva i infrastrukturnih objekata koji nisu u skladu sa iznosom uloženih sredstava.
Biće sigurno jasnije. Nažalost kasno.

Autor je bankar u penziji