S P O M E N I K

Zašto ovako ogroman?

Zašto baš na ovom mestu?

Kome je zapravo ovo spomenik?

I kao glavno pitanje, zašto se umesto neophodnog i važnog saobraćajnog trga pravi pešački trg?

Umesto da nauka koja se zove urbanizam i koja isključivo služi javnom interesu, pomogne ovom gradu Mučeniku da pre svega reši svoj problematični saobraćaj ona se nipodaštava i ignoriše.

Uništavanjem urbanizma uništava se javni interes a to upravo već deset godina uporno i na očigled svih radi beogradska vlast nasilnički, bahato, pohlepno i varvarski zanemarujući javni interes, nasrćući na javno dobro.

Ako je vlast ne pitajući građane i struku sama odlučila da u Savskom amfiteatru napravi luksuzno stambeno naselje od 2.000.000 kvadratnih metara i tu u centru grada naseli 25.000 ljudi onda mora da zna da to znači da će tu biti i 40.000 automobila.

Kada se jutrom nekoliko desetina hiljada automobila iz novog bulevara Vudrou Vilsona izlije u Karađorđevu i Savsku ulicu gde će nego na Savski trg gde se baškare pešaci okupljeni oko novog svetskog čuda visokog 24 metara. Nije teško pretpostaviti šta će se tu dešavati sa saobraćajem u kojem će tramvajske linije u svim pravcima imati prednost prolaska.

Sama ideja o pretvaranju jednog od važnih beogradskih saobraćajnih čvorišta naročito autobuskog i tramvajskog a pogotovo autobuske okretnice u trg za pešake je potpuna urbanistička besmislica.

Zatvaranjem i izmeštanjem glavne železničke i glavne autobuske stanice pešaci nemaju nikakve potrebe da dolaze na to mesto niti da tuda prolaze pa ih na tom nazovi pešačkom trgu neće ni biti ukoliko ih po ustaljenoj praksi ne dovezete autobusima i svakom date po užinu.

U prvo vreme dolaziće ljudi da se čude ili dive jednoj neprimerenoj gvozdenoj skalameriji visokoj kao jedna osmospratnica kojoj tu nikako nije mesto po svim mogućim važećim urbanističkim parametrima.

Oni će se tom prilikom osećati još manjim nego što jesu jer će se ta div skulptura nadnositi nad njima preteći svojim mačem. Oni koji su to smislili da to tako bude mogu biti zadovoljni učinkom. Postigli su da njihova sadašnja moć koju su prigrabili bude simbolično odslikana u kolosu jednog srednjevekovnog vladara.

Narušavanjem dosadašnjih saobraćajnih tokova na tom mestu a pogotovo izmeštanjem tramvaja iz pravoliniskog kretanja u polukružnu obilaznicu trga, na preseku sa Nemanjinom ulicom formiraće se jedno veoma komplikovano saobraćajno raskršće sa dugim čekanjem svih učesnika u saobraćaju i to na samo 50 metara od postojećeg čvorišta na raskrsnici sa Sarajevskom ulicom i povrh svega sa tramvajskom stanicom između te dve raskrsnice što isključuje i mogućnost da se vožnjom po šinama otpuši čep koji je na ovako rešenoj raskrsnici neminovan.

Tako da umesto da novo rešenje koje je plaćeno velikim novcem građana doprinese ionako ranjivom beogradskom saobraćaju, ovako prostorno rešenje samo će stvoriti novi saobraćajni čep vrlo sličan onom na trgu Slavija na kome je takođe postavljeno jedno megalomansko pojilo od fontane koje je samo iskomplikovalo protok saobraćaja koji je neznalački ostavljen u jednom nivou.

Tako da umesto da se smisleno rešavaju problematična mesta sa opterećenim saobraćajem, gradska uprava zadovoljava svoje ambicije na nivou najprizemnije urbane estrade i urbanog populizma koje ostavljaju gradu nenadoknadive štetne posledice.

Ako grad vidimo kao mesto gde se dešava veliki broj fenomena u isti mah i u interakciji sa ljudima, prostorima i funkcijama i ako urbanitet doživljavamo kao gnezdo slobode i čovečnosti, humanosti i zajedništva onda mi Beograđani treba da smo veoma zabrinuti za stanje u koje je Beograd doveden u zadnjoj deceniji. Urbanitet Beograda i njegov identitet stvaran kroz vreme od dva milenijuma je ozbiljno ugrožen od onih kojima je grad poveren da o njemu brinu. Umesto da ga čuvaju , ulepšavaju i održavaju i unapređuju kao javno dobro svih građana , oni ga ruže a pritom otimaju i prisvajaju.

Primera za to ima bezbroj.

To je i Beograd na vodi gde je od građana oteto 110 hektara, i Košutnjak gde se otima 30 hektara šume, to je i Makiško Polje gde se otima 680 hektara vodoizvorišta a onda i blok 18 i Savsko brodogradilište, i blok 26 i luka Beograd i Autokomanda i IMT sa fabrikom metalnih odlivaka i Ada Huja i mnoga druga.

Mnoge od ovih lokacija su idealna zelena pluća jednog od najzagađenijih gradova na svetu međutim baš na tim mestima gradska vlast vidi svoje investicione resurse koje mogu da im donesu profit.

Malo se zna u javnosti kako su tekle procedure oko izbora baš ovakve skulpture Stefana Nemanje i baš ovakvog pešačkog trga.

Obavljena su dva konkursa. Oba konkursa su sprovedena kroz Društvo Arhitekata Beograda kako se to obično i radi kada je u pitanju Beograd.

Prvi konkurs je bio za arhitektonsko rešenje parternog prostora trga i za spomenik. Jedan isti žiri je odlučivao i o izboru arhitekte i o izboru skulptora. Na tom prvom konkursu pobedili su beogradski arhitekta Predrag Arsić i ruski skulptor Aleksandar Rukavišnjikov. Od samog početka uslov na konkursu je bio da skulptura bude u klasičnoj formi i figurativnog oblika i to visine 14 metara. Toga se držao žiri kada je odlučivao o pobednicima. I ništa ne bi bilo sporno da je na ovome i ostalo.

Iz nepoznatog razloga i bez ikakvog objašnjenja gradska uprava raspisuje drugi konkurs i to ovog puta samo za arhitektonsko rešenje jer se smatra da je sa skulptorom i skulpturom sve završeno. Raspisuje se međunarodni konkurs sa međunarodnim žirijem s tim što je sada jedan od osnovnih uslova konkursa da je visina skulpture ne više 14 metara nego celih 28 metara.

Međunarodni žiri kome je predsedavao slovenački arhitekta u uži izbor bira jedan slovenački i jedan španski rad i najzad se opredeljuje za projekat dvojice španskih arhitekata. Među arhitektonskim krugovima priča se da ovo dvoje Španaca radi projekat za novi Stadion u Beogradu.

Ostalo je krajne nejasno zašto je trošeno novih nekoliko stotina hiljada evra za međunarodni arhitektonski konkurs kada se radi o jednom običnom prostornom problemu parternog uređenja gde su osnovni elementi travnjaci, klupe za sedenje i pešačke staze i ništa više od toga.

Što se samog Nemanje tiče on je sve vreme „usavršavan“ od strane predstavnika režima. Umesto Nemanje koji je bio i državnik i monah pa na kraju i pravoslavni svetac intervencijom nadležnih a neukih pretvoren je u srednjevekovnog Templara sa isukanim mačem.

Skulptor ga je obukao u monašku mantiju. Zatim ga je blago nagnuo napred u jedan preovlađujuće skrušeni položaj duhovnika , kao da nosi kadionicu ali mu je ipak u ruku stavio krst koji mu i dolikuje.

Svi srpski vladari i župani pa čak i kraljevi, 300 godina pre Nemanje bili su vazali velike imperije kakva je bila Vizantija. Nemanji je prvom pošlo za rukom da se oslobodi vazalstva i osnuje samostalnu srpsku Državu. Nemanja je to postigao pre svega svojom uspešnom diplomatijom a ne oružjem pa mu zato isukani mač nikako ne priliči kao ni onoliki raspukli vizantijski šlem.

I na kraju ostaju opet brojna pitanja.

Ko je i zašto preko noći izdao naredbu da se spomenik uveća dva puta i koliko to sve košta? Ko je i zašto monaha sa krstom pretvorio u srednjevekovnog viteza sa mačem?

Zašto je naš proslavljeni vajar Dragoljub Živković demonstrativno napustio žiri i šta je na poslednjem sastanku žirija direktno u lice zamerio vajaru Rukavišnjikovu?

Zašto su brojni beogradski arhitekti u dva navrata uzeli učešća na konkursu za jedan trg koji pripada projektu Beograd na vodi kada se to kosi sa moralnim kodeksom i etikom naše profesije jer je Beograd na vodi najveća divlja gradnja kojom su prekršeni svi važeći zakoni i odrednice Generalnog urbanističkog plana 2003 – 2021 god.

I na kraju kako je moguće da član Akademije Arhitekture Srbije bude i član žirija za deo projekta Beograda na vodi kada je morao znati da je Akademija Arhitekture Srbije izdala tri svoje Deklaracije u cilju da se ovaj urbanistički terorizam u centru Beograd na vreme zaustavi i spreči velika šteta koja je naneta Beogradu za sva vremena.

Autor je arhitekta