Sa reči na dela i obrnuto

Polazna tačka u pisanju programa, kako navode autori, bila je „emocija“ prosečnog građanina „kome je preko glave političke oligarhije, praznih obećanja i velikih laži kojima ih današnji režim zatrpava do mere da ne mogu da dišu“. Ipak, dosta onoga što direktno utiče na standard i život današnjeg prosečnog građanina, kao i onih iznad proseka, desilo se upravo u vreme kohabitacije, a kasnije i vladavine stranke iz koje autori programa dolaze. Baš u tom periodu ništa kapitalno nije urađeno po pitanju monetarnog modela, reforme penzionog i zdravstvenog sistema, vladavine prava i dobre vladavine. Upravo je monetarni model „jaka valuta u slaboj privredi“ doprineo bogaćenju pojedinaca. Ovakav model je penalizovao izvoznike, a privilegovao uvoznike, u slučaju Srbije tajkune i monopoliste, vlasnike velikih srbijanskih kompanija.

Ono što bode oči u ovom programu jeste i jedna od mera u borbi protiv siromaštva, a tiče se penzionera. Autori predlažu vraćanje penzija na nivo od pre mera štednje, uz povraćaj oduzetog novca, pri čemu ne daju rešenje za problem penzionog sistema. Sasvim je sigurno da postojeći sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu na ruku jako velikom broju penzionera. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalnim i hrabrim odlukama, a ne povratku na vreme pre Vučića.

Jedna od ideja koju autori navode u svom programu jeste i „potreba otklona od ekonomske politike oslanjanja i čekanja na strane investicije te usmeravanje ka razvoju malih i srednjih preduzeća“. Posmatrajući kretanje direktnih stranih investicija, Srbija je uvek bila u raskoraku sa njima. U periodu reformske vlade Zorana Đinđića, nakon petooktobarskih promena, na globalnom nivou došlo je do pada SDI, što je rezultiralo slabim privatizacijama pri čemu su strane investicije više dolazile radi osvajanja domaćeg tržišta nego radi korišćenja komparativnih prednosti naše privrede. Rast SDI na globalnom nivou zaobišao je Srbiju u periodu slabe koalicione vlade Vojislava Koštunice usled jakih političkih rizika, geopolitičkih potresa i „kreni-stani“ reformi. Nagli pad u SDI nije pogodovao ni vladi Mirka Cvetkovića kao ni vladama Dačić-Vučić. Dakle, govoriti o nekakvoj potrebi otklona od politike oslanjanja i čekanja na strane investicije je neukusno i demagoški.

Međutim, sa druge strane, strane direktne investicije se generalno smatraju najstabilnijim oblikom kretanja kapitala u periodu turbulencija. Poznato je da one donose razne pogodnosti za zemlju domaćina koje se ogledaju u uvođenju novih tehnologija i know how, ali i kroz povećanje zaposlenosti. Za tako nešto potrebno je stvoriti ambijent, a on se ogleda u uvođenju koncepta „dobre vladavine“, vladavini prava, odsustvu političkih rizika, adekvatnom monetarnom modelu i poreskoj reformi. Ono što je interesantno, ovakav ambijent je neophodan i za razvoj malih i srednjih preduzeća. Otuda jedno ne isključuju drugo.

Odsustvo jasnog stava prema crkvi i njenom oporezivanju, simpatičan odnos prema „sindikatima“, plitak i površan odnos prema reformi sistema obrazovanja i zdravstva, ovaj program čine neozbiljnim. Fokus na obrazovanje i zdravstvo, a ne na borbu protiv korupcije, reformu pravosuđa ili poljoprivredu npr. je potreban, ali ne i dovoljan za prevazilaženje strukturnih problema srbijanske privrede i ekonomije.

Iako autori očekuju da se kroz unutarstranačku diskusiju osnove izborne platforme poboljšaju i dopune, program vodi kako razvodnjavanju kako postojećeg tako i pristiglih programskih rešenja. Mogao bi se okarakterisati i kao odgovor bliskih Pajtićevih saradnika na predloženi program Borka Stefanovića. Za razliku od Stefanovića, koji predlaže potpuni zaokret u dosadašnjoj politici demokrata, te otklon od pogubne politike Borisa Tadića, autori „izborne platforme“ nude kozmetički kontinuitet politike koja je mnogo koštala DS i građane Srbije.

Iako u suštini čini skup finih želja, „Dela, ne reč“ nije ništa drugo do još jedna reciklaža nekadašnjih programskih rešenja demokrata u cilju daljeg razvlačenja socijaldemokratskog čaršava. Odsustvo vizije i preciznih mera je ono što ovaj program čini više političkim panfletom nego ozbiljnim programom.

*Autor je ekonomista i analitičar