Sa šerpazima do Mont Everesta i nazad

Tamo sam dobio tek izgrađen stan na četvrtom spratu kao mlad inženjer od firme i to iz kontigenta tzv. boračkih stanova, jer drugih nije bilo na tržištu, iako ni meni, ni supruzi, niko nije bio prvoborac. Dvosoban, 65 m2 za četvoročlanu porodicu.

Deca su stigla za studije u teško vreme, devedesetih, kad je harala inflacija i „ničim izazvane sankcije“ koje smo dobili od međunarodne zajednice. Kad su počeli prvi protesti protiv vladavine Slobodana Miloševića, a kasnije i njegove krađe glasova na izborima, svi smo učestvovali u protestima.

Na našem ulazu u zgradu bilo je 16 stanova i sa svim komšijama smo bili u dobrim odnosima.

Neki su počeli tada naprasno da slave, kod nekih smo čak i išli na slavu i oni dolazili kod nas, a mi smo normalno oduvek slavili Sv. Nikolu, slavu mojih roditelja, ali pop iz nadležne parohije je jedino kod nas dolazio svake godine da sveti vodicu. Kod drugih – nije. Bilo im je nezamislivo da se prekrste kad treba.

Kad smo počeli sa terase da lupamo u šerpe i lonce, svake večeri kad počne dnevnik u 19,30 i da duvamo u pištaljke, bili smo jedini na tom ulazu koji su to radili. Komšije nam javno ništa nisu rekle, ali smo načuli da za nas kažu „oni šerpazi“ (verovatno znate da su šerpazi čuveni vodiči sa Tibeta, koji vode planinare na Mont Everest, na Himalajima). Ali ovde, to je valjda značilo „oni koji lupaju u šerpe“.

Pred selidbu u drugi stan na Vračaru 2012. poslednji put smo bili na slavi kod jednih komšija u želji da se pozdravimo, ali su oni, gotovo svi, kad su se malo podnapili, znajući da odlazimo, odjednom graknuli na nas: „A vi ste oni šerpazi što su svake večeri lupali u šerpe! Sad su naši došli na vlast!“ Rekli su nam i kako mi ne volimo svoju zemlju, kako su nam deca otišla u inostranstvo, kako smo izdajnici, strani plaćenici, kako smo voleli Đinđića, koji je tražio da se bombarduje Beograd i tako redom, sve ono što uvek ide uz to.

Ustali smo i sa slave otišli zapanjeni, pre svega saznanjem, sa kojim ljudima smo živeli gotovo 40 godina!

Sada se ponovo, širom Vračara, najpre čuje zasluženi aplauz za lekare i zdravstveno osoblje, a zatim u 20.05 spontano udaranje u šerpe i duvanje u pištaljke, usmereno  protiv vladajućeg režima. Možda i na Konjarniku lupaju nezadovoljna deca onih koji su nas prozvali šerpazima.

Na taj zvuk zaigraju nam srca i pojavi se neka slabašna nada, jer smo zatvoreni već mesec i po dana kao osamdesetogodišnjaci.

Čuje se i neka pesma. Možda su neki novi šerpazi krenuli ka Mont Everestu, sa koga su nas 2012. ponovo gurnuli u podnožje planine, još dalje od vrha, mnogo dalje nego što smo bili devedesetih.

Povadili smo stare, izbledele pištaljke iz fioke i iste one šerpe iz plakara. Ne znamo samo, da li ćemo imati snage da lupamo dovoljni jako, a još manje znamo, ko će nas sada, u novoj zgradi, nazvati šerpazima i da li ćemo biti jedini. I da li će neki nepoznati ljudi pokušati da izađu na krov naše zgrade i paleći baklje, izvikivati strašne laži o nama!

Autor je arhitekta