Sa Vučićem nema slučajnosti: Zašto je „pohod na Srbiju“ započeo baš 11. marta?

Prosto, tako je na 17. godišnjicu smrti Slobodana Miloševića ponovo bezočno pokopao jednog od svojih političkih otaca, a jeftinom halabukom je još bezočnije pokušao da prekrije 20. godišnjicu ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića.

S kojim bi, nije šala – dve decenije nakon što se od sreće napio kad je Đinđić likvidiran – i dalje da se takmiči, iako je više nego pet puta duže na vlasti i povrh svega ogradio se i ustoličio u režimu koji, po ovdašnjim i međunarodnim kriterijumima, opasno klizi u autokratiju.

Parada političkog kiča i nasilja demonstrirana u Vranju i okolini u subotu zapravo je jasno pokazala gde je Srbija danas i kako je svetlosnim miljama daleko od one čiji je hod prekinut mecima ispaljenim 12. marta 2003. Đinđićevska Srbija, koja, treba li ponavljati, nije odgovarala inspiratorima ubistva i njihovim službenicima koji su, nepravde li, ni punu deceniju nakon atentata, uspeli ponovo da se domognu vlasti.

I nesputani svojim pređašnjim greškama nastave kao da drugo i drugačije vreme nije ni postojalo. I očigledno nameravaju još dugo da se zadrže, makar se opet pretvarali iz jednog ništa u drugo, pa umesto radikalnih i naprednih postali istovremeno i narodni i državotvorni.

Do neke nove kameleonske mimikrije.

Narodni pokret za državu, koji će Vučić osnovati za nekoliko sedmica, naizgled zvučnog imena zveči od praznini i prava je paradigma i njegove politike i njegove vladavine.

Po oprobanom principu, na istom poslu iskazivanja deklarativne ljubavi prema Srbiji naći će se i „dobri radnici“ koje je prizvao, moćni privrednici kojima je štošta učinio, s njima „studenti i seljaci“, nadasve ona čuvena poštena inteligencija i svi oni koje već drži u šaci sitnim apanažama. Obezbeđenim iz budžeta, jasno, koji su ubrzano počeli da se izjašnjavaju. „Za“, naravno.

A kako drugačije mogu i on i oni? Stešnjen između olako datih obećanja i povelikih očekivanja istoka i zapada, Vučić jedino može da se širi po Srbiji i to tamo gde ljudi, sistematski ubijani medijskim mrakom i lažima, ne znaju da postoji i nešto drugo sem sitnine garnirane večitim žalopojkama i „žrtvovanjem“ vođe.

A koliko samo pre dve decenije postojalo je, bez varke, iako je i tada izgledalo neverovatno da se Srbija može izvući iz crveno-crnog blata, koje je kao i pravco živo blato gutalo sve.