Sa Vukadinovića na Morinu

Tako je posle Dragoljuba Petrovića, na red da mi izrekne uvredu na nacionalnoj osnovi (sada je u pitanju druga nacionalna manjina), došao i Slaviša Lekić (@micin_taja), jedan od najvećih medijskih profitera od atentata na Zorana Đinđića na „građanističkoj“ strani i još jedna od javnih ličnosti koja je izgubila apsolutno sve što se moglo izgubiti otkad je Boris Tadić sišao sa vlasti. Kao i ostali u njegovom rangu, on ne razume, a plašim se da nikada i neće razumeti, ili je istovremeno pak vrlo dobro razumeo šta je zapravo tema većine, pa i ovog mog teksta. Jer to je upravo kritika ponašanja jedne lažne kaste intelektualaca, kojoj pripada i gospodin Lekić, moralnih solitelja pameti i ideologije u izumiranju koji umišljaju da i danas mogu da parazitiraju od antiratne propagande devedesetih gotovo na isti način kao što to takođe umišlja i njena antiteza.

Nesporno je da takva kritika ide na ruku današnjem premijeru, ali je to samo zato što se u politici koju vodi ne obazire previše ni na jedne ni na druge, pošto i on konačno shvata da ni jedni ni drugi nisu u pravu, te se takva kritika udvorištvom svakako ne može smatrati. Ukoliko je „udvorištvo“ pak etiketa koja se zaslužuje kada se dirne u dojučerašnje ikone danas ispražnjenih vrednosti, onda apsolutno nemam ništa protiv toga. Znam samo da je sve većem broju ljudi jasno da je takvim „ikonama“ već odavno odzvonilo, a i drago mi je što je i moje zalaganje doprinelo, doprinosi i doprinosiće sve više tome.

Što se tiče liste tviteraša koju sam naveo, a koja nije konačna, reč je precizno o licima koja su koristila tu društvenu mrežu da bi me na ovaj ili onaj način vređala, omalovažavala i ja ne znam šta je to ako ne upravo ono što sam opisao u svom tekstu – izduvni ventil te cinične i licemerne „građanističke“ kaste koja još uvek umišlja da je neko i nešto. Ta lista je takođe tu da podseti da mnogi od tih ljudi zbog toga mogu biti – i treba da budu – tuženi, jer je izgleda to jedini način da shvate da to što pišu na Tviteru po zakonu nije privatna stvar. Ja prosto moram da počnem da tužim, jer takvi ljudi misle da mogu do u beskraj da akumuliraju uvrede koje se već ustaljuju o meni.

Čovek koji mi se sada obratio, gospodin Lekić, tviteraš koji je ministarku Zoranu Mihajlović svojevremeno doveo u vezu sa „kurvom“ i još jedan osvedočeni muški šovinista u nizu, 13. septembra, a povodom mog kritičkog teksta u e-novinama pod nazivom „Da li je Vučić manipulator ili psihopata?“, na istoj društvenoj mreži napisao je da sam „Vučićev lični Đorđe Vukadinović“. Nakon gotovo godinu dana, umesto „Vukadinovića“, postao sam „Buba Morina“, i zaista nemam ništa protiv toga. Ako se njemu srce na taj način ispunilo i smatra da je time obavio sebi svojstven posao, to je sasvim u redu (osim detalja sa analogijom nacionalne manjine preko mog imena). No, mene politički ipak više intrigira to kako je gospodin Lekić odjednom tajnovito amnestirao tog „Vukadinovića“ i zašto nakon samo godinu dana smatra da mi takav atribut više nije primeren? Mislim da je taj odgovor svakome jasan.

Autor je saradnik Instituta za javnu politiku

Pojašnjenje glavnog urednika

Gospodine Ištvane, nisam vas ja „toplo pozvao“ da pišete za Danas, nego ste vi poslali tekst, a ja sam ga objavio. U prethodnoj komunikaciji sam rekao da smo otvoreni za neki vaš nov tekst. Naglasio sam „nov“, a vi znate zašto. Sve je, dakle, bilo rutinski. Ni toplo, ni hladno. Dobronamerno je bilo u svakom slučaju. S poštovanjem,