Sa Žaretom u biblioteci

Te večeri je bio moj prvi i moj zadnji susret sa Žaretom. Žare je bio među prvim govornicima. Priča o spinovanju je veoma pasovala njegovoj začuđujućoj duhovitosti kojom je bogato bio nadaren. Kroz par primera je jednostavno objasnio naše domaće ludilo u toj oblasti i koji smo mi carevi u spinovanju. I na kraju se izvinio publici što će morati nešto ranije da napusti skup jer je bilo veče kad on mora iz redakcije da otprati novi broj Vremena na štampanje.

Bilo je toplo u Sali, a i naredni govornici mi nešto nisu držali pažnju, pa sam rešio da iskoristim priliku da, kada Žare bude odlazio, i ja iskoristim otvaranje vrata da ne bih remetio pažnju ostale publike.

Našli smo se sami u hodniku i kada sam ja zaustio da se uljudno predstavim Žare je kao iz topa izbacio: „Znam te bre, Bakiću, sve ja pratim, nego hajdemo mi u kafanu da nastavimo priču“. Upitao sam ga kakva sad kafana kad mora u redakciju da potpiše novo izdanje svog nedeljnika, našta se on šeretski nasmejao i rekao da mu je tamo bilo dosadno i da je priču izmislio. Potvrdio je da nije sasvim slagao jer je tačno da večeras predaju list u štampu ali da tamo ima ko će to umesto njega da obavi.

Krenuli smo peške od Trga Republike oko 19 sati i mislio sam da ćemo na kratko svratiti u neku obližnju kafanu dok mi Žare nije objasnio da prvo idemo u biblioteku u Kondinoj ulici. Prilično je trajala ta šetnja koja mi je ostala u divnom sećanju. Ispostavilo se da su nam zajednički neki naši obostrano najznačajniji porodični prijatelji.

Pre svih Zoran Jeličić, jedna od ikona Vremena i njegov prvi urednik koji je sa Srđom Popovićem, Žaretom, Miloševićem, Cerovićem i još par njih osnivao Vreme tamo negde na početku 1991 godine. Ja sam priču o Vremenu dosta dobro poznavao jer smo bili veliki prijatelji sa Zoranom i njegovom suprugom Cvetom koja je arhitekta i ista generacija sa mnom i mojom LJiljanom. Tako smo se Žare i ja, šetajući prema biblioteci, prisetili svih onih porođajnih muka novog nedeljnika kada su teško dolazili do novca kako bi uopšte štampali list sa dosta skromnim tiražom. Štampali su ga tada negde u Rijeci koliko se sećam.

Žare se obradovao da sam znao podatak da su prodisali nakon velikog protesta građana koji se dogodio čuvenog Devetog marta 1991. godine kada su prodali odjednom 30.000 primeraka što ih je oporavilo za nešto duži period. Zoran je ispunio obećanje dato advokatu Srđi Popoviću da jedno vreme uređuje list a onda se povukao i palicu predao Žaretu koji je skoro tri decenije bio njegov glavni i odgovorni urednik

Zaneti u priču stigli smo do negde sredine Kondine ulice gde je sa leve strane iznad vrata jednog skromnog bifea pisalo – Biblioteka. Videlo sa odmah sa vrata da je Žare tu kod kuće.

Tu smo nekako i prekinuli dalju priču o Vremenu nakon što sam Žaretu iskreno iskazao veliko poštovanje što je tokom tolikog trajanja i svih naših društvenih turbulencija koje u kontinuitetu zapravo traju čitave tri decenije, sačuvao visok nivo profesionalnog novinarstva na ponos svih mislećih građana naše zemlje. Vreme je za Žaretovog vakta postalo institucija kao i NIN i Danas.

Ima li nešto duhovitije od onog kada Žare reklamira NIN a Ćulibrk reklamira Vreme. Sklon sam da verujem da je to smislio Žare.

Bili smo sami u bifeu pa smo seli skoro u sam izlog. Sasvim nesvesno potpuno smo promenili temu. Počeli smo da pričamo naše porodične priče što je mene posebno obradovalo jer sam do tada Žareta doživljavao kao malo namćorastog i preozbiljnog uvek u gustom oblaku duvanskog dima. Upoznavao sam te večeri jednog sasvim drugog Žareta koji je sa mnogo ljubavi pričao o svojoj mnogobrojnoj porodici. Tu njegovu porodičnu priču na divan način su upotpunjavali i povremeni upadi u Biblioteku njegove ćerke i nekoliko njegovih unuka za koje se ispostavilo da stanuju preko puta ulice i da su lako mogli da nas vide kako sedimo u izlogu kafane. Priča se otegla do duboko u noć. Pred nama su se ređali čokanji, prvo oni koje je Žare zvao a onda oni koje je kuća častila. Morao sam da priznam da za ovo nemam Žaretovu kondiciju i Žaretov potencijal konzumacije pa sam u jednom trenutku morao da dignem ruke. Tako smo dogurali do ponoći a da nismo ni osetili. Prijala mi je ta nekakva međusobna prisnost koja se brzo stvorila.

Kada sam pomislio da je vreme da se ide kući Žare je predložio da me vodi u redakciju koja je nedaleko odatle i to sada posle ponoći. Rekao je da će se njegovi zabezeknuti jer to nije imao običaj da radi u ovo doba.

I stvarno smo banuli u Redakciju Vremena i tamo zatekli celu ekipu na čelu sa Filipom Švarmom. I dalje su svi nešto radili po svojim sobama iako su upravo bili poslali sledeći broj Vremena u štampu.

Kada su čuli da im je došao Žare i još doveo gosta svi su počeli da donose stolice pa smo se tako okupili oko Švarmovog stola. Žare nije seo već je samo šetao oko nas. Naravno da se priča sada prenela na moj teren i na moje teme iz urbanizma Beograda i svim besmislicama koje beogradska vlast skoro svakodnevno preduzima. Posebno ih je zanimala priča oko Beograda na vodi jer ne postoji niko ko na toliku količinu besmisla ostaje ravnodušan.

U jednom trenutku Žare se obratio jednoj mladoj dami koja je u rukama držala foto aparat i rekao joj: „Molim te slikaj ovog Bakića. On ima 80 godina i može svakog trenutka da capne a meni ta slika može da zatreba“.

Kada smo i tu priču završili negde iza jedan po ponoći Žare mi je predložio da ponovo odšetamo do Biblioteke. To me je razveselilo ali sam to ipak morao da odbijem.

Ispratio sam Žareta i Radoslava Ćebića do Biblioteke i vratio se kući sve vreme svestan neke neverovatne pozitivne energije koja je ostala u meni posle šest sati razgovora sa Žaretom.

Nije prošlo mnogo vremena nakon toga kada su jednog dana u naše dvorište na Višnjičkoj banji banuli novinar Ćebić i fotograf Marija Janković. Došli su da naprave intervju za Vreme. Priča se dopala Žaretu pa sam dospeo na naslovnu stranu sa naslovom „Tiranija Beograda na vodi“ i to u broju 1430 od 31. maja 2018. godine.

Ne dešava se tako često da se arhitekti pojavljuju na naslovnim stranama nedeljnika ali se takođe do sada nije dešavalo da imamo toliku količinu urbanističkog terorizma, urbanističkog vandalizma i urbanističke estrade na ulicama Beograda od čega se on nikada neće oporaviti.

Autor je arhitekta