Sad ovo lepo pojedite

To znači da resorno ministarstvo organizuje i sprovodi javne panele kao da je sve u najboljem redu, pojedinci iz akademske zajednice negoduju i upozoravaju (treba li da kažem da većina ćuti?), a narod, po čijem se visokom obrazovanju opet ore – kao po tuđoj njivi i to zarđalim plugom – ni ne pokušava da bilo šta od toga razume; briga narod što je ovde reč o tome da li će u Srbiji diplome sutra vredeti i bez partije ili će nam se i dalje mnoga deca školovati da bi prodavala vafle negde u Holandiji.

Kome se učinilo da izraz ‘država vršlja po obrazovanju’ nije primeren neka nađe bolji, ja ostajem pri tim rečima, jer u poslednjih petnaest godina nisam video nijedan državni zahvat u visokoobrazovani sektor koji nije bio upravo to – obično vršljanje bez namere da se išta važno promeni, puko prebiranje po postojećoj regulativi koje sa opštom koristi za srpsko univerzitetsko obrazovanje nema nikakve veze.

Iz perspektive napretka obrazovanja u Srbiji sve te izmene zakona bile su nepromišljene i dugoročno kontraproduktivne, a njihova osnovna namera je uvek bila da se tu i tamo nešto zakrpi, poneko umiri (ili podmiri), da se ugasi neki manji požar i tome slično; i naravno da se, ukoliko može da prođe, neko od zainteresovanih pojedinaca i grupa iz samog obrazovanja nekako okoristi.

Zbog tog i takvog potuljenog i sitničarskog pristupa, svi univerzitetski zakoni od 2005. naovamo najmanje su bili loši zbog onoga šta u njima piše, bili su uvek lošiji po tome šta u njima nije bilo napisano, a najgrđi po tome kako su se donosili i obrazlagali – najčešće uz neskriveno podrazumevanje da smo svi mi koji radimo na univerzitetima ili glupi ili nezainteresovani ili prestrašeni.

I ovim najnovijim izmenama prioritet je bila namera da se reše neka akutna pitanja i to po svaku cenu, ako mora i preko kolena.

Centralno mesto u Nacrtu zauzima predlog da se ozakoni gruba neusaglašenost između statuta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) i statuta Univerziteta u Beogradu (UB) čiji je PBF punopravni (i ravnopravni) član.

Umesto da se ovom problemu priđe pažljivo i odgovorno, aktuelni zakonopisci predlažu jednostavno, ali i jednostrano, a ja bih rekao i drastično rešenje po kojem bi Sinod SPC (tj. jedno vanuniverzitetsko telo) ubuduće imao i zakonsko pravo da daje i oduzima blagoslov (tj. dozvolu za rad) profesorima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (tj. profesorima Univerziteta u Beogradu!)

Od naprednjačke vlasti nisam očekivao političku suptilnost (ostala im valjda u radikalima), ali mi ovaj deo Nacrta izgleda i prek i netaktičan; toliko da mi se čini kako mu je namera bila ne samo da reši objektivan problem u funkcionisanju PBF-a, nego i da disciplinuje, pa i ponizi, najveći, najstariji i po mnogo čemu najbolji univerzitet u Srbiji; ovo drugo mi liči i na ozbiljnu bočnu podršku sporadičnim, ali veoma grubim napadima na rektorku Ivanku Popović, koji traju već mesecima.

Komplikovana je ovo i osetljiva priča koja traži više prostora. Biće o njoj još rasprave, mada se čini da je ulazak institucije blagoslova na Univerzitet u Beogradu već gotova stvar, sve je već odlučeno tamo gde je onaj koji se danas pita.

Elem, teško je poverovati da će negodovanje nekih od nas iz akademske zajednice na bilo koji način uzdrmati ovaj trenutni kratkovidi konsenzus vlasti i crkve preko leđa obrazovanja.

Međutim, i sekularni deo ovog nacrta potvrđuje poruku s početka teksta – zakonski akti se u našem visokom obrazovanju ne koriguju vizionarski i smisleno, već se krpe po potrebi, kao pocepani kafanski stolnjaci, pa čak i to samo onda kad ih gazda (jedan od) primeti i naredi.

Naime, jedna od predloženih izmena tiče se ‘packi’ iz Brisela, među kojima je bilo i upozorenje da je nezavisnost Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO) – inače, vrhovnog tela u ovoj oblasti – ozbiljno ugrožena time što njegove članove bira Vlada, a ne Narodna skupština.

Da podsetim, do pre pet godina članove NSVO zaista su i birali narodni poslanici, ali je tada, septembra 2017, na silu proguran novi Zakon (koautorstvo ministra Šarčevića i poslanika Zukorlića, plus nekoliko manje važnih likova), kojim je NSVO očas posla potpao pod direktan politički uticaj; eto, pošto je stigla opomena (pred isključenje?), ta se grandiozna zakonska rešenja iz 2017. vraćaju na staro.

Briselu je trebalo oko pet godina da se javi, ali bilo je nas koji smo reagovali i posle pet minuta od čitanja tadašnjeg Šarčevićevog Nacrtanija.

Pitanje koje glasi: ‘Pa koje je to telo u Srbiji postalo nezavisnije u tome što ga bira Vlada a ne Narodna skupština?’ nije preuzeto iz nedavnih briselskih prekora, to je rečenica iz jednog mog teksta objavljenog 26. 9. 2017.

Predsednik NSVO i sva četiri člana SANU iz tadašnjeg sastava podneli su ostavke, bilo je još sijaset pojedinačnih i grupnih reagovanja, ali je krajnji rezultat bio onaj koji je zagarantovan gotovo svakoj javnoj raspravi o obrazovnim zakonima – nikom-ništa.

Ovo aktuelno (ponizno) prekrajanje Zakona pod spoljašnjim pritiskom, a uz ignorisanje blagovremenih upozorenja iz sopstvenih redova, otvara mnoga pitanja, a pre svih koja je uopšte svrha slanja primedbi?

Treba li iznova da presavijam tabake i pišem o onome sa čim se ne slažem i u ovim poslednjim izmenama Zakona?

Šta ako i ponovim da je pogubno to što se Zakon opet menja bez osvrta na ono najvažnije, na to što decenijama nemamo nikakvu politiku upisa (već kvazimarketinški lov na maturante), što su nam visokoškolski kapaciteti predimenzionirani (broj mesta veći od broja rođene dece) ili što imamo nerazumnu strukturu programa (više od 300 programa ima u svom nazivu reč ‘menadžment’)?

Hoće li to neko uopšte da pročita?

Hoće li se iko zamisliti ako kažem da država ne može da gazi svoj najveći univerzitet bez posledica po sebe?

Ili ako napišem da je čak i (formalno korektan) potez vraćanja izbora članova Nacionalnog saveta u Skupštinu suštinski besmislen, jer su naši narodni poslanici danas pod većom političkom kontrolom od ministara?

Slaba je vajda od javnih rasprava, one su samo alibi za Ministarstvo i ostale promotere Nacrta.

A kad smo već kod Ministarstva prosvete, gde je sad bivši ministar Šarčević, šta radi, da li mu i danas izgleda da je Zakon iz 2017. bio u redu?

Spava li mirno?

Da sam ja na njegovom mestu, ‘ne bi mi’, što kaže Crnjanski (po sećanju), ‘noćas mirno na jastuku počivala glava’.

Trudim se da ako već ne zvučim optimistično, onda barem budem praktičan, zato sve svoje tekstove o obrazovanju završavam obraćanjem nama, profesorima.

Političari se neće brinuti o visokom obrazovanju umesto nas.

Činjenica da i pored njihovog nasilja nad obrazovanjem većina nas ćuti jeste zlo, ali je gore što im naša manjina konstantno pomaže i služi.

Pomoć nam spolja neće doći, to je očito i po ovim poslednjim izmenama Zakona, naime, Evropa reaguje sporo i nju je uvek moguće i nadmudriti. Uvek, ali ne i na kraju.

Jedan naš profesor, sada u penziji, svojevremeno je metaforično opisao kako iz Brisela gledaju na naše sprovođenje reforme.

Poslali su nam recept za kolače, a mi smo te kolače uporno pravili od blata, kada su nas pitali zašto to radimo, mi smo odgovorili da se tako kod nas prave kolači, dobro, rekoše oni posle, evo, sad ih i pojedite.

Nijedna srpska vlast koju ja pamtim nije bila za pohvalu po svom odnosu prema školstvu, ali ovaj desetogodišnji krpež obrazovanja koji sprovode Vučić i njegovi preti da prevaziđe sve dosadašnje javašluke.

Njihove obrazovne poslastice postaju sve veće i veće, pritom su napravljene od ozbiljno nejestivih supstanci, a nema sumnje da će nam kad-tad biti servirane. I to uz prigodne reči: hajde, narode srpski, sad sve ovo lepo pojedi.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU