U danu u kojem je objavljen (privremeni) zastoj u pregovorima u Briselu, u svim medijima se pojavila priča o pronalasku „originalnog“ ulaza u pakao. Objavljena je i fotografija, opremljena podrobnim tekstom sa navodnim dokazima. U isto vreme Severna Koreja je objavila da je de facto u ratu sa Sjedinjenim Državama i Južnom Korejom, preteći nuklearnim oružjem. Na pamet mi je pala rečenica iz filma „Kabare“. Posle dirljive scene u kojoj dečak obučen u naci uniformu peva „ Tomorrow belongs to me“ , na koju svi ustaju, osim starca, invalida iz Velikog rata. Glavni junak, Englez, pita svog domaćina, predstavnika nemačkog krupnog, starog kapitala: „Još uvek mislite da ih možete kontrolisati?“
Priznajem da sam, kako bi se reklo, roba sa greškom, jer sam veći deo svog zrelog doba živeo u bipolarnom svetu i u vreme nekadašnje, stare Jugoslavije. U to vreme sam, sećam se, mogao na basketu da zakucam loptu u koš, doduše jednom rukom. Sad jedva mogu da dohvatim i tablu koša. Zato ne mogu da se otmem utisku da je nekad bilo bolje.
No, krenimo redom. Sudar sa stvarnošću, kada je u pitanju Kosovo, mnogi nisu primili sportski, pa čak ni oni koji su svojevremeno ćutali ili učestvovali u stvaranju okvira u kojima se sada pregovori odvijaju. To je, izgleda, započelo seriju lančanih sudara i kada su u pitanju i drugi aspekti naših života u proteklih petnaestak godina. Naravno, tačno je i to da kada neko u mraku ugasi sveću, ne treba tražiti tog ko je ugasio, neko upaliti drugu sveću. Međutim, ne mogu da se otmem utisku, posebno kada se nađem službeno u nekom bližem ili daljem inostranstvu, da sam izašao iz vremeplova i da su svi oni otišli mnogo dalje i učinili mnogo više od nas u protekloj deceniji, pa se pitam zašto je to tako.
Nisi dovoljno trenirao, zapustio si se, neko bi rekao i tako rešio moju dilemu bar kad je basket u pitanju. Međutim, to nije odgovor koji bi zadovoljio ostale aspekte naših života. Zato je, izgleda, važno podgrevanje svih tema koje će nas ponovo naterati da zaboravimo o čemu se ovde radi. A radi se o odgovornosti koju su uz vlast, kao nepotreban modni detalj, odbacivali svi redom, do sada. Zato je valjda i jedan od pregovarača u Briselu rešio da nam saspe u lice kakvo je realno stanje, što nas je gotovo i uvredilo, jer smo, čini se, poprilično i sami odgovorni što smo dovde doterali. Nismo izgleda dovoljno trenirali, pa smo se zapustili.
Dakle, nisu krivi oni koji su nas uspavljivali pa smo sedeli kod kuće dok su drugi naporno radili. Nije kriv ni onaj član naše delegacije koji nam je sasuo istinu u lice i koji je bio spreman da preuzme odgovornost koju nije shvatio kao modni detalj. Odjednom smo se našli u poziciji da nam se sve kaže, čime i sami postajemo odgovorni, jer se ne pregovara u naše ime iza zatvorenih vrata da bismo se posle tešili kako je to neko drugi odlučio, a mi nismo znali. Sad znamo sve.
Da li nam je zbog toga lakše? Naravno da nije, jer suočavanje sa stvarnošću donelo je i odgovornost koju ćemo sada svi nositi. Ta odgovornost najlakše je pala onom ko je prihvatio i koji nam je tu istinu obelodanio. Bio je hrabar. To nas obavezuje da ne budemo kukavice. Tako ćemo zatvoriti usta onima koji su juče pregovarali u mraku i onima koji će sutra reći da nisu znali. Onda će ishod briselskih pregovora, kakav god on bio, biti na polzu ovog naroda a ne na njegovu štetu. Lako je krenuti napred ako znaš odakle da počneš.
Naravno, ako preživimo otkriće vrata pakla i potencijalni nuklearni rat na Korejskom poluostrvu. Jer, sve je povezano i sve se sadrži u svemu, pa tako i sukob najmanje sedam časovnih zona daleko, može imati posledica i ovde. Konačno bi trebalo da prestanemo da se iznenađujemo događajima, da ponekad iznenadimo i mi njih, jer smo do sada, poput onih ljudi u priči, svake noći jurili džakovima dan do jutra, da bismo svetlost pustili u naš mrak.
Autor je spoljnopolitički komentator
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
