Sadam Husein na autostradi

Irak je samo godinu dana ranije izašao iz iscrpljujućeg osmogodišnjeg rata sa Iranom, ali Bagdad je delovao neuništivo, tragovi bombardovanja su bili skoro nevidljivi, tu i tamo ste mogli naići na poneku polurazrušenu zgradu, ali najširi centar grada je bio neoštećen i prosto je pulsirao životom, noću je, pak, sav blještao poput kakvog evropskog velegrada, nisu ga badava nazivali azijskim Parizom. Slobodno se točio alkohol, devojke (uglavnom hrišćanke, a hrišćana je u Iraku tada bilo oko trideset odsto) bile su moderno odevene, mnoge u mini-suknjama, našminkane i doterane, danas su takve slike mnogima nezamislive! Čak i Arapkinje nisu imale burke. Hidžabe i burke sam video koji dan docnije kada sam nakratko posetio Kerbalu, grad u kome većinu čine Šiiti.

Sadam Husein je tada bio „čovek Zapada“, „faktor mira i stabilnosti Bliskog istoka“, Zapad je od njega imao velika očekivanja, ali u arapskom svetu, već uveliko inficiranom islamskim fundamentalizmom, proglašavan je za slabog muslimana, za nekog ko za račun Zapada izdaje arapske i islamske interese, pa čak i da je „hadam“ (rušitelj) islama. Zvali su ga u celom arapskom svetu posprdno: Sadam – Hadam!

Mi stranci, naravno, tragove nedavnog rata i Sadamove diktature, kao i bedu običnog sveta, nismo osećali (stranci to nikad ne osećaju, za razliku od „domaćih“. Oni uvek vide samo spoljašnji sjaj!). Moj hotel koji je nosio ime grada i bio u glavnoj bagdadskoj aveniji Rašid Al Harun, imao je sve neophodno za ugodan boravak: lep dvorišni bazen, restoran i bar u kome su se služila sva alkoholna pića (viski je za nas naročito bio jeftin, ali smo mi Jugosloveni pored viskija često birali odlično iračko pivo „Šeherezadu“).

Nakon obilaska gradilišta, šta je radoznalom i umornom novinaru iz Jugoslavije drugo preostajalo nego da u svom udobnom, klimatizovanom apartmanu, uključi televizor i uz rashlađeno pivo iz sobnog mini-bara, pogleda šta se daje na TV programu ove nama prijateljske, nesvrstane zemlje.

Tu me je čekalo nemalo iznenađenje. Tih vrelih avgustovskih dana Sadam je, koliko sam mogao na osnovu televizijske slike da razaznam, jer arapski ne znam, nekud putovao. O tome je svedočila duga kolona vozila koja se usporeno kretala nekom autostradom. Na momente kolona bi zastala, pa ponovo krenula. I to, kreni stani, se ponavljalo bukvalno satima. Očekivao sam da u jednom trenutku kad se kolona zaustavila, Sadam izađe iz vozila i pozdravi okupljene građane duž puta, ili kad ne izlazi, da već jednom stigne tamo gde se zaputio. Međutim, ništa od toga! Na programu iračke televizije gledalac je mogao satima da gleda samo usporenu kolonu vozila i sluša razdragani glas komentatora. Pripremajući se za večeru, otišao sam u kupatilo, istuširao se, obrijao, a na TV-u je i dalje bila ista slika: nepregledna kolona vozila kako se usporeno kreće.

Pitao sam kasnije momka na recepciji kuda se to predsednik sa silnom svitom zaputio i kako je moguće da državna televizija satima prenosi njegovo putovanje, to je, rekao sam, teško za gledanje, zar ne bi bilo bolje da se prikaže njegov doček u mestu u koje se zaputio, a ne sâmo putovanje… Dobio sam iskren odgovor: „Ne, gospodine, kod nas je to uvek tako. Kad predsednik putuje, televizija uživo prenosi njegovo putovanje pa makar ono trajalo i više sati. Tako je narod u prilici da vidi oduševljenje koje duž celog puta iskazuju građani svom predsedniku. A putuje u koloni sporo zato da bi ga građani jasno videli i mahanjem pozdravili. Nemojte da mislite da se na televiziji i radiju ne prikazuje i celina predsednikovog govora. Ume on da govori i više sati i sve to televizija takođe uživo prenosi. Potraje to i čitav dan! To je nekako i prirodno! To je nama normalno! Vidim da se čudite. A što, zar kod vas u Jugoslaviji nije tako?“

Iako se Jugoslavija već tada nalazila u opasnoj političkoj krizi, jer je u Srbiji pobedila nacionalistička struja u Savezu komunista na čelu sa Miloševićem, iako je televizija Beograd već počela sa propagandnom aktivnošću u korist pobednika Osme sednice, još me je držao ponos titovske Jugoslavije iako me je uveliko hvatao strah pred budućnošću. Ipak sam svom sagovorniku odgovorio sa nadmoćnim osmehom: „Ne, ne, kod nas nije tako!“

Trideset godina docnije mom iračkom sagovorniku bih svakako odgovorio drugačije. Ali bih ga ipak u nečemu ispravio: „Da, i kod nas je sad slično kao i kod vas, ali držim da to nije ni prirodno ni normalno.“

Autor je novinar i publicista iz Beograda