Sadašnji školski sistem proizvodi kandidate za privatne fakultete i jeftinu radnu snagu

Ovo su sve u prethodnim godinama bili predlozi novih predmeta koje bi trebalo uvesti u škole kao način prevazilaženja nekih naših društvenih problema.

Možda bi ovi predlozi i bili svrsishodni da je škola ono što je nekad bila: da nije jeres dati učeniku koji ne zna jedinicu; da nastavnik koji je da ne mora da piše esej opravdanja zbog toga; da u pravilniku o ocenjivanju ne stoji da je dvojka ocena koja se daje „za prepoznavanje gradiva uz pomoć nastavnika“ (e, sad, zamislite samo na šta se to može svesti u praksi!); da roditelji nemaju pravo žalbe na svaku (tokom godine datu) ocenu (da ne govorimo o zaključnim) i da se te žalbe od strane prosvetnih savetnika, inspektora i drugih od škole odrođenih elemenata ne rešavaju gotovo isključivo u korist (onu najbanalniju, trenutnu) učenika.

Istina, predlozi o uvođenju ovih predmeta kažu kako se oni ne bi ocenjivali u klasičnom smislu, već opisno! Pa, zar nas dvadesetdvogodišnji propali eksperiment sa građanskim vaspitanjem i verskom nastavom baš ničemu nije naučio?

Vratimo se na školu kakva je danas. Postoje li u njoj predmeti kao što su istorija, geografija, biologija? Postoje! Znaju li ih učenici? Ne! Onog trenutka kad dobiju ocenu iz istih (još ako je odlična), zaborave na sve ono što je njima nevažno, a njima je nevažno mnogo toga! Postoji li književnost? Da! Čitaju li deca? Ne! Zato što se u onom istom pravilniku o ocenjivanju kaže da je svaka ocena ravnopravna pri zaključivanju, a da je za zaključnu ocenu sveta stvar prosek ocene.

Teoretski, učenik može dobiti pozitivne ocene pišući slobodnu temu, njima navući prosek, a da tokom školske godine ništa ne pročita! A koliko vredi svaka pročitana Knjiga! Da… i ovde prepoznavanje gradiva uz pomoć nastavnika može da odigra veliku, pogubnu, ulogu. Uče li deca maternji jezik? Da! Znaju li njegovu gramatiku i pravopis? Odgovor je svima poznat…

Pa čemu onda novi predmeti? Jedino bi ukupan broj predmeta bio povećan, a fond nekih već postojećih smanjen. I ništa!
Vratite jedinice! Vratite dovoljan uspeh! Vratite izbacivanje iz škole za one koji ovu instituciju ne poštuju (sutra neće poštovati ni ostale)! Ne degradirajte petice, skoro pa stalnim epitetom „sve“!

Škola je obaveza! Prava dolaze tek kad se obaveze izvrše… Ona je šansa mnogima da učine svoj život lakšim! Zar ne vidite da sadašnji sistem proizvodi kandidate za privatne fakultete s jedne, i jeftinu radnu snagu s druge strane!

Novi predmeti bili bi samo šlag na bezukusnu, bljutavu i nezdravu tortu. Škola je nešto što se ostvaruje radom, a ne podrazumeva vremenom!

Vratimo školu njoj samoj, razne empatije, etike i poštovanja pravila će doći sami po sebi.

Autor je profesor književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.