Sajam naprednjačkog užasa: Lični stav Marka Oljače 1Foto FoNet Milica Vučković

Važna antropološka odrednica, činjenica da čoveka od ostatka živog sveta odvaja kultura, jer je čovek jedino živo biće koje stvara simbole, daje im značenja i uz pomoć njih komunicira pomalo je nepoznata i zaboravljena u današnjoj Srbiji koja klizi u preddruštvena stanja.

U prevodu, bez kulture nema ni čoveka kakvog danas poznajemo. Zahvaljujući kulturi, čovek je društveno biće i samo takav može biti i opstati, premda odnos prirode, društva, kulture i čoveka nije jednoznačan.

U nominalnom smislu, kultura je sve: od arhitekture i institucija, kuvanja, preko umetnosti do nauke i jezika.

Različiti segmenti kulture imaju različite „produkte“ koji samim stvaranjem, a naročito kroz prostor i vreme dobijaju uža i opšta simbolička značenja kroz koja se podruštvljujemo i gradimo identitet. Nekad su ti simboli opredmećeni, nekad misaoni, ontološki, neretko su to reči (jezik) i svi su podjednako važni.

Ukratko, ako svega gore pobrojanog nema, nema ni čoveka, već prirodnog stanja i principa životinjskih hordi.

Od dolaska na vlast, Srpska napredna stranka je državi oduzimala atribute državnosti, srušila sve stubove društva (obrazovni, pravosudni, zdravstveni i sistem socijalne zaštite), antagonizovala i dehumanizovala čitave društvene grupe, prokazala mišljenje, proglasila sebe, odnosno jednog čoveka za vrhovnog arbitra, merituma stvari. To je stanje opšteg rata svih protiv svih. Suveren je samo jedna osoba, izvan i iznad svih zakona. Otuda toliko nasilja, dok nas on sedeći u dvorcu gleda zadovoljno masteći brke.

Zlikovcima i nikogovićima prirodno stanje odgovara, jer u njemu vlada nered, bezakonje, nasilje, otimačina, beda, glad, pravo jačeg, tu stanuju robovi a ne građani.

Kultura omogućava građane i misao, kritičku misao, društvo, utemeljenje u osećajima čovečnosti, dakle pretnju njihovim „nadnaravnostima“.

Sa razvijenom svešću o važnosti zatiranja kulture zarad sopstvenog opstanka, naprednjačka vlast je upregla sve mehanizme kako bi došla do cilja, koristeći se zanemarivanjem, nacionalističkim strategijama kulture, stvaranjem nasilne, amorfne i nemoralne novoklase i fizičkim uništavanjem spomenika kulture, mesta sećanja, kulturno-identitetskih simbola i preobrazdom već postojećeg, učitavanjem i davanjem potpuno drugih značenja onome što je za društveni opstanak važno.

Tako je na red došao i Beogradski sajam koji mora nestati pred najezdom kriminala, primitivizma, prljavog kapitala i investitorskog urbanizma.

Sajam nije samo arhitektonski biser, spomenik kulture, simbol Beograda i Srbije, već mesto otpora, susreta misli, znanja i saznanja i personifikacija modernosti. Koliko ga je proslavila njegova arhitektura, još više ga je proslavila namena, a ponajviše upravo aktuelni 66. Međunarodni beogradski sajam knjiga.

Verovatno su svi građani Srbije makar jednom posetili sajam knjiga u okviru školskog dana. Dugo godina je najmasovnija kulturna manifestacija u regionu bila svečani praznik knjige, mesto susreta lepe reči, pametne, plemenite misli i znanja sa čitaocima. Odisao je drugačiji sjaj, disao se neki drugi vazduh, promovisala humanost, lepota i dobre navike. U knjigama je sve, čitava istorija, komika i tragika civilizacije i ljudskosti. Bez knjiga nema nas, svesti i znanja o nama samima.

Nekada su se đaci na sajmu susretali sa Andrićem i Kišom, danas sa Šešeljem. Nekada ih je literatura na sajmu podsticala i učila da vole, spoznavaju lepotu i otkrivaju svet a danas ih Šešelj stavlja u tamnicu ideje mržnje, nasilja i mračnih polja ljudske prirode.

Šešeljevo mahnito zločinačko delovanje upotpunjuje šarenilo potpomognuto prisustvom zvaničnih i nezvaničnih starleta koje pišu nekakve knjige iako ni govorni jezik nisu savladale, dok kolone mlađarije čekaju da ih pipnu i „opale“ selfi.

Ništa neočekivano. Pre fizičkog uništenja, simbolima treba oduzeti značenje ili ih promeniti.

Jeste, poseduje sajam i onu drugu, izvornu, autentičnu stranu, samo što ona čuči u polumraku, marginalizovana i tiče se prijatelja, poznanika i istomišljenika kojima ti mali prostori simulacije slobode i smisla umiruju savet i daju minimalan osećaj života.

Rušenje sajamskog kompleksa najavljeno je pre aktuelnog sajma knjiga. Uprkos toj činjenici izdavači, knjižari, pisci, čitaoci i kako se ono kaže „kulturni radnici“ (valja postoje kulturni i nekulturni) su pohrlili u sajamske hale (kako će se ispostaviti, veliki broj zbog Šešelja i starleta).

Na ljudskom nivou, samorazumljiva je takva reakcija. Izdavači i knjižari čekaju priliku da prihoduju, pisci da se promovišu i upoznaju sa čitaocima, čitaoci da kupe nešto jeftinije knjige i sretnu omiljene pisce.

U zapećku je ostala najava rušenja sajma i saznanje da je posle skoro sedam decenija ovo poslednji sajam knjiga na tom mestu.

Pred tom činjenicom bledi svaki izdavački, kulturni i ekonomski interes knjižara, pisaca i čitaoca.

Ako nam nije dovoljno stalo što se godinama unazad na sajmu promovišu ratni zločini i zločinci, prostaštvo, primitivizam i prostitutke kao poželjan društveni model, ako se nismo bunili protiv toga, protiv rušenja sajma moramo.

Ne postoji nijedna uzvišena misla, estetko-etička kategorija i kulturno-moralni stav koji može poslužiti kao izgovor ili objašnjenje za manjak bunta i višak pristajanja.

Ovogodišnji sajam pod ovakvim okolnostima se nije trebao održati. Bojkot ove manifestacije od strane svih bi mogao biti mera stvari u datim okolnostima i u odnosu na problem.

Ostaci društva (ono malo zdravog tkiva koje preživelo) se moraju udružiti, bolje organizovati, pobuniti i radikalizovati.

Nemamo više vremena i prostora za simulacije i simulakrume, bledunjave otpore i izgubljene bitke. Ako ne odbranimo sajam, uskoro će cela Srbija i svi mi zajedno sa njom trajno biti izloženi na Sajmu užasa.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari