Sajgon, Teheran, Bagdad, Kabul…

Pritom ostavljaju haos za sobom koji ishodi hiljadama mrtvih. To nije slučaj okupacije koja se završava pobedom domaćih snaga i odlaskom okupatora.

To je mnogo gori slučaj projekta „gradnje države“ (building the state), štaviše „demokratske države“, isključivo sa domaćim korumptivnim ljudskim materijalom sa kojim postmoderni okupator lako nalazi zajednički jezik.

Posle bežanije civilizatora, stupa osvetničko nasilje oružanog pobednika usmereno na širok i neodređen krug sumnjivih koji su se snašli u novom okruženju zapadnih tzv. vrednosti. Zlo nije statičko, već stalno napreduje.

Postaje tema za sebe, bez pitanja o njegovom korenu.

Izveštaji kažu da se u Avganistanu sve dogodilo za dve nedelje – od pada prvog sela do pada Kabula.

Za tako kratko vreme ode hiljadu milijardi dolara uloženih u projekat vesternizacije jedne tradicionalne muslimanske države.

Izvorno opravdanje je bilo – borba protiv svetskog terorizma koji je svoj centar imao u Avganistanu.

A onda slede Irak, Sirija, Libija i Jemen. Ni Sadam, ni Asad, ni Gadafi nisu imali veze sa Bin Ladenom, ni sa Al Kaidom, mudžahedinima ili Islamskom državom.

Naprotiv, ako su ove terorističke organizacije ulazile na prostore ovih država (slučaj Iraka i Sirije), one su vodili borbu protiv njih.

U Siriji je opozicioni Nusra front, direktno finansiran od američke vlade, delovao zajedno sa tzv. Islamskom državom protiv režima.

Ta tvorevina našla je prostorno utočište u Iraku tek pošto je Sadam Husein bio obešen.

Milijarde dolara ulagane su u zapadni geopolitički projekat vladavine svetom, što je trebalo da se vrati u vidu zamašnih postmodernih tantijema.

U Iraku i Libiji iza tepiha bombardera sa i bez posade, iza haj-tek vojski iz SAD, Britanije i drugih NATO-zemalja, išle su zapadne naftne kompanije.

U Avganistanu, velika prostranstva maka bila su pod kontrolom združene američke i novoavganistanske vojske. Vest od istorijskog značaja je da danas tamo više nije nijedna od njih.

To da su ovi tokovi planetarnog nasilja i pljački, umotani u civilizatorsko ruho, prošli mimo sistema UN više niko ne pominje.

U Evropi je sada glavna tema – novi talas migracija i to kada talasi prethodnih migracija od 2011. nadalje nisu prestali.

Do pre dve nedelje niko nije očekivao novi masovni priliv iz Avganistana.

Tim povodom treba ponovo reći – sistem unutrašnje bezbednosti EU, pažljivo građen više od dve decenije, krahirao je pod naletom migracija iz pomenutih područja.

Zajednički instrumenti – brojne konvencije i zakoni, i zajednički organi – Fronteks (agencija za upravljanje spoljnim granicama Unije), Evropol i mnoga pomoćna tela, nisu funkcionisali.

Njihovu ulogu preuzele su države članice, svaka na svoj način.

Nije postojao ni dogovor među državama u vezi prihvata, smeštaja i tretmana migranata. Pokušaj Angele Merkel da nametne nemačko rešenje propao je i vratio se Nemačkoj kao bumerang. A sada ide novi talas.

U tom turbulentnom događanju, niko nije postavio pitanje o uzrocima.

Humanistička retorika i spontana pragmatska rešenja prekrili su područja tamošnjih javnosti kako bi se zaglušili retki glasovi sa nezgodnim pitanjima. S tim u vezi, aktuelni slučaj Avganistana nije pitanje o poslednje dve nedelje nego o poslednjih dvadeset godina.

Zanimljiv je lokalni odbljesak avganistanskog čuda.

Priština, Tirana i Skopje ponudili su otvorena vrata za migrante.

Pre Drugog svetskog rata u nas se pričala anegdota da kada u Moskvi pada kiša, naši komunisti otvaraju kišobrane.

Koje je poreklo ove naprasne solidarnosti u pomenuta tri centra.

Posebno u Prištini, ako imamo u vidu da je ova lokalna vlast zatvorila vrata povratku velikog broja prognanih (oko 250 000 ljudi prema podacima UNHCR-a), a svaki pokušaj povratka sankcioniše „spontanim“ nasiljem od strane albanskog stanovništva ili preko „sudskog“ postupka.

Ako Severna Makedonija i Albanija nemaju ovaj problem, imaju zajedno sa „Kosovom“ potrebu za izražavanje lojalnosti u hudoj želji da postanu deo zapadne civilizacije.

Ako nikako drugačije, onda bar učešćem u funkcionisanju njenog sanitarnog kordona.

Lično strahujem da ni režim u Srbiji ne ponudi slične usluge.

U svakom slučaju, događaji u Avganistanu upućuju na veliku promenu u svetskim relacijama. SAD kao svetski hegemon, doživele su veliki poraz a da nigde drugde u regionu Bliskog istoka i centralne Azije nisu postigle uspeh.

Na vagi svetske ravnoteže izgubile su važan teg.

Ravnoteža se poremetila a da Kina i Rusija nisu dodale teg na svom tasu.

Da li će to i učiniti, zavisi od strategije nove talibanske vlasti u Avganistanu.

Od nje se ne može očekivati samoizolacija i samodovoljnost kao što je to bio slučaj tokom prethodne vlasti (1996-2001).

Ona će imati potrebu otvaranja ne samo zbog ekonomske pomoći, već i zbog potrebe gradnje regionalne uloge i uticaja jedne pobedničke garniture.

Ako među vladajućim talibanima verski fundamentalizam ne bude merilo svake politike, najveće šanse za ulazak u novu regionalnu igru imaju upravo Rusija i Kina.

Takav scenario već bi značio dodavanje tega na njihovoj strani, dovoljnog da Sjedinjene Države dugoročno odvoje od čitavog regiona.

U tom slučaju, SAD više ne bi mogle da budu jedina svetska supersila.

Najzad, za Evropsku uniju ovo bi bio poslednji signal da ukoliko hoće da postane relevantan učesnik u svetskim zbivanjima mora da se otrgne svoje uloge američkog satelita.

Tim pre i tim lakše, što ovde više nije Velika Britanija, koja je bila sekundant u svim američkim avanturama u datom području. Kao ukleta destinacija ratnih i poratnih migracija sa područja američkih geostrateških eksperimenata, EU mora stati na gledište uzroka.

Ako nikada ne bude u mogućnosti da dostigne vojne kapacitete Amerike, Rusije i Kine, ona može da period mira u regionu iskoristi na osnovu svojih trgovinskih i finansijskih snaga. Za to je, međutim, potrebna drugačija geopolitička i geoekonomska orijentacija od sadašnje.

Autor je profesor i bivši ministar za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije