Same protiv svih

1. posledicama višedecenijske zloupotrebe medija u političke svrhe,

2. stepenom etičkog, profesionalnog i civilizacijskog deficita na medijskoj sceni tokom poslednjih deset godina,

3. činjenicom da i silovanje žena može biti svedeno na bizarnost i besmisao, ukoliko to odgovara ljudima na vlasti.

U priči o silovatelju sve je to izmešano, čvrsto upleteno i isporučeno građankama i građanima inače istanjenih živaca, preplašenim od predstojeće zime, uglavnom nesvesnih šta sve mogu mediji i politika, kada udruže snage.

Konačno je i široj javnosti postalo jasno da ima medija kojima je u profesionalnom smislu dozvoljeno sve: „Informer“ i njegova tabloidna sabraća nekažnjeno se bave ne samo ispovešću silovatelja, već svakodnevno pokušavaju da diskredituju, diskvalifikuju i unište viđenije kritičare režima – objavljuju fotografije leševa, detalje zločina, privatne podatke, diskriminatorne sadržaje, teorije zavere, laži. Nikad nije dokazano, ali je analizom tabloida jasno vidljivo da se neki od njih bave i reketiranjem: „ako nam ne platiš, pustićemo ti fotografije / porno snimak / zdravstveni karton / bankovni račun…“ Sve to, razume se, pribavlja se na način nedostojan profesionalnog novinarstva.

Isti ti mediji već decenijama imaju povlašćenu poziciju na marketinškom planu i prilikom dodele budžetskih sredstava – finansiramo ih uglavnom mi, građani i građanke.

Nadležne institucije na sve ovo ćute iz jednog jedinog razloga: zbog toga što tabloidi otvoreno promovišu i propagiraju vladajuću stranku, aktivno rade na izgradnji kulta ličnosti Aleksandra Vučića i poligon su za sve međustranačke i unutarstranačke sukobe.

Da nije tako, uredniku „Informera“ ne bi na pamet palo da pronađe osuđenog silovatelja i napravi tzv. „ekskluzivu“ od detaljnog opisa silovanja, ponašanja žena tokom tog nasilja i otvorene pretnje svim ženama kao potencijalnim žrtvama.

Da nije tako, redakciju „Informera“ bi, nakon najave protesta u organizaciji „Ženske solidarnosti“, čuvalo nekoliko policajaca, a ne nekoliko policijskih jedinica pod punom opremom. Da nije tako, institucije bi itekako reagovale, a skupštinski „Odbor za kulturu i informisanje“ možda bi uvrstio slučaj „Informer“ na svoj dnevni red.

Umesto toga nadležne institucije (Ministarstvo kulture i informisanja, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstva zdravlja…) se nisu čule, dok se sednica „Odbora“ pretvorila u političku arenu u kojoj se ni jedna strana nije bavila „posledicama po žene i društvo“, već su obe bile fokusirane na „lik i delo“ aktuelnog predsednika.

U džepu Dragana J. Vučićevića sada je više novca, ispred redakcije „Informera“ su osušene fleke i ljuske od jaja, a na portalima i u novinskim arhivama zauvek priča od koje se ledi krv u žilama. Skandal je već skoro na izdisaju.

Pokajnički, „Informer“ je smestio silovatelja u pritvor iz koga će opet izaći na ulicu i u slobodan lov. Svi koji su bili manje ili više pozvani – rekli su šta su imali. Tema je praktično nestala iz javnog prostora.

Jedine i prave žrtve – devojčice, devojke i žene Srbije – još jednom su medijski rastrgnute, zastrašene, dovedene u vanredno stanje i prinuđene da po prodavnicama traže elektrošokere i biber sprej. Jer i one kojima do sada nije bilo jasno, shvatile su da od silovanja, tabloida, politike, pa i države kao takve mogu da se brane samo same i da jedna drugoj „čuvaju leđa“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“