Foto: Danas/Aleksandar RoknićZa Miloševićev miting na Ušću u novembru 1988. govorilo se da je došlo milion ljudi, dok se za Gazimestan sledeće godine pominjala brojka od dva miliona.
To su svakako besramna preterivanja i o tim nebuloznim brojkama ne vredi ozbiljno raspravljati, ali kao da se tada otvorio neumereni apetit za brojkama.
Niz vrtoglavih preterivanja o broju učesnika nastavlja se i dalje, kako na režiranim SNS kontramitinzima, tako i na spontanim protestima građana i opozicije.
Neki razlozi za ovakva preterivanja leže u prirodnoj i lako razumljivoj želji organizatora da napumpa mišiće i podigne moral pristalicama. Međutim, to nije sve.
Važan faktor je i vizuelna iluzija, koja zaista menja percepciju broja prisutnih: učesnici velikih javnih skupova stiču utisak o brojnosti okupljenih pogledom iz svoje visine, ali pri tome čak ni oni viši ne mogu da steknu nikakav jasan utisak o stvarnoj koncentraciji ljudi po jedinici površine.
Ako u subotu oko podne bacite pogled niz Knez Mihailovu, imaćete utisak da su šetači u toj ulici gusto napakovani i da ih ima na hiljade, a stvarna slika može da se dobije tek iz ptičje perspektive.
Pored propagandnih i optičkih faktora, ima još jedan ključni faktor koji utiče na preterivanje sa brojevima, a to je perpetuirajući efekat pogrešnih informacija sa ranijih skupova i protesta. LJudi pokušavaju da procene veličinu aktuelnog političkog skupa poređenjem s nekim prethodnim u kojima su učestvovali, a za koje imaju u glavi neke medijski plasirane procene brojnosti.
No problem je u tome što u glavi imaju uvrežene nerealne brojke, koje su višestruko uvećane u odnosu na stvarno stanje, pa se tako pogrešna slika o brojnom stanju već decenijama stalno obnavlja i nadograđuje.
Ali kako onda proceniti stvaran broj ljudi na nekom protestu, za one koje to baš zanima?
Ako je u pitanju statični skup, bez šetnje, dovoljno upotrebljiva procena broja učesnika može da se izvrši prostom procenom kvadrature koju zauzima masa (za šta sada postoje specijalizovani sajtovi i aplikacije) i njenim množenjem sa prosečnim brojem ljudi po kvadratnom metru.
Pri tome se u javnosti često pominje veličina od četiri čoveka po kvadratnom metru površine, ali to se u praksi apsolutno nikad ne dešava i obično je u pitanju tri puta manja brojka, u šta može da se uveri svako ko broji ljude sa fotografije protesta, obeležavajući glavu po glavu.
Kad su protestne šetnje u pitanju, treba stati na neko dobro odabrano mesto kuda prolazi kolona, pa proceniti protok ljudi za minut i izmeriti koliko minuta treba koloni da cela prođe pored brojača. Minute se mere štopericom, a protok ljudi za minut procenjuje se vizuelnim izdvajanjem grupica od odokativno 10 ili 20 ljudi, u zavisnosti od gustine kolone, pa zatim sabiranjem tih grupica kako prolaze.
Primera radi, protestne šetnje “1 od 5 miliona” stabilno su se držale proseka od oko 450 ljudi za minut u Svetogorskoj ulici, dok se poslednji protesti protiv nasilja u Srbiji kreću u rasponu od 550 do 650 ljudi za minut niz Ulicu kneza Miloša.
Naravno, ovakvo procenjivanje prostim okom daleko je od savršenog, ali poređenjem sa preciznim brojanjem ljudi na video snimcima, pokazalo se da iskusan ulični brojač, čak i procenom prostim okom, retko greši za više od 10 odsto u odnosu na egzaktno brojanje ljudi na video snimcima. Sa pojavom dronova i mogućnošću video snimanja, precizno brojanje učesnika postalo je vrlo dostupno svakome ko ima mobilni telefon, najprostiji softver za obradu video-materijala, glad za saznanjem i par sati vremena da se posveti obeležavanju snimljenih glava tačkicama.
Želim ovde da skrenem pažnju na nekoliko stvari koje su daleko bitnije od pumpanja broja prisutnih:
1) Ne potcenjujte brojke. Ko uspe da izvede 2.000 gnevnih građana na ulice, taj je mobilisao vrlo ozbiljnu silu i svaka mu čast, može ozbiljno da se tuče s policijom ako dođe do toga. A ko izvede na ulicu 10.000 ljudi zaista rešenih da se biju, taj ili će srušiti vladu, ili će vlada morati da ga zaustavlja vojskom.
2) Ne precenjujte brojke. Sve ovo sa brojkama je samo od orijentacionog značaja, ali koja će zaista korist biti od svih tih ljudi na ulici, to najviše zavisi od vizije organizatora, dobre procene, kreativnosti, strategije i taktike. Ko je dovoljno nesposoban, može da prokocka i 30.000 ljudi na svojoj strani ulice (Vuk Drašković, 9. mart 1991); ko je dovoljno sposoban i slože mu se figure, može da matira vlast i sa 1.000 pešaka (studenti iz Studentskog grada u julu 2020). Tu su brojke zaista manje važne, mnogo je bitnije imati jasnu koncepciju i vrlo konkretne zahteve protesta, proučavati protivnika i vući pametne poteze, ali to ovde nije baš mnogo česta pojava.
3) Postoji plafon i on nije mnogo visoko. LJudi su u najvećem broju apolitični ili nezainteresovani za iskazivanje političkih stavova na ulici, a ako ih aktivno učešće u političkim skupovima i zanima, često su zbog obaveza sprečeni, a nekad i suviše uplašeni da izađu na ulicu, ili su prosto lenji. Oni koji su zaista spremni da za neku stvar izađu na ulicu čine vrlo mali procenat opšte populacije. Zato ne verujem da će iko ikad ponovo uspeti da radi političkih tema privuče na ulice Beograda više od 70-80.000 ljudi, osim uz veliku podršku iz drugih gradova. Ali za promenu vlasti i ne treba više od toga.
4) Prosek od četiri čoveka po kvadratnom metru je mit. Sva merenja i analize fotografija i video-snimaka koje sam obavio tokom poslednjih godina potvrdili su da taj prosek za statični skup na otvorenom prostoru iznosi između 1 i 1,5 čoveka po kvadratu, a za skup u pokretu i ispod 1.
5) Ako želite da znate koliko je na nekom skupu zaista bilo ljudi, prebrojte ih sami. Zvuči vrlo logično, ali problem je što to niko ne radi, već se svi oslanjanju na maštovite objave organizatora o brojnosti i na svoj puki vizuelni utisak i lepe želje. S druge strane, nebrojeno puta se pokazalo da svi koji zaista uzmu da broje učesnike javnih skupova, na neki od opisanih načina, dobijaju vrlo slične rezultate i tu razilaženja između procenjivača nisu veća od desetak posto.
Top 10
Top-lista najvećih političkih skupova u Beogradu izgledala bi ovako:
1. Petooktobarski prevrat – oko 80.000
2. Miting na Ušću (novembar 1988) – verovatno blizu događaja od 5. oktobra
3. Protest protiv nasilja 19. maja 2023 – 60.000
4. Srpska nova 1997. godina – između 50 i 60.000
5. Protestna šetnja posle „vode u koaksijalnom kablu“ 1996 – 45.000
6. Doček Vladimira Putina (januar 2019) – 40.000 (ovo je broj onih koji su došli na lice mesta, dok je broj dovedenih u Beograd negde 20-25% veći)
7/8. Miting „Uhapsite Vlasija“ (februar 1989) – verovatno između 30 i 40.000
7/8. Miting „Kosovo je Srbija“ (februar 2008) – verovatno između 30 i 40.000
9. Vučićev miting „Budućnost Srbije“ ispred Skupštine (april 2019) – 30.000 (ovo je broj onih koji su se pojavili na licu mesta, dok je broj dovedenih u Beograd dosta veći)
10. Devetomartovski protest 1991. – blizu 30.000
Dakle, u celokupnoj istoriji Beograda samo četiri politička događaja izvela su na ulice više od 50 hiljada ljudi, a nijedan više od 100.
Vučićev kontramiting protestima građana protiv nasilja, zakazan za 26. maj, svakako će ući na ovu Top 10 listu, a ako se dovoljno potrudi, ima šanse da uđe i u prvih pet.
Autor je administrator Fejsbuk grupe Fan klub protesta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
